Јасеновац. Стара Градишка. Сисак. Јастребарско. Па, сиротиште. На овим адресама је детињство Смиље Тишме, цурице из српског села Зрињска у Западној Славонији. Преживела је страхоте и понела слике и ожиљке.
– Имала сам, тако, шест-седам година. Имала сам млађег брата и још млађе две сестре. Оне се не сећају ужаса. Брат и ја памтимо. „Овде је била она кука о коју су вешали људе“, шапутали смо када смо први пут, после рата, посетили Јасеновац. Погледи су нам се заледили на том месту. Док смо, тако, стајали, преда мном је било све: последњи сусрет са оцем, он је први одведен у логор. Однела сам му преобуку и мало хране, а он ми говори:
„Бежи, Смиљо, бежи, дете!“ Никада га више нисам видела. Преда мном су били тренуци кад су нас раздвојили од мајке и њена порука: „Нека вас чува Света Петка.“ То је, ваљда, био тај дан нашег вечног растанка.
У меморију детета које није знало ни колико година има, а зна да је једини ослонац сестрицама и брату, утиснуте су и нове сцене ужаса.
– Памтим повијеног сувог човека у Јасеновцу који је колицима скупљао мртву децу – прича Смиља Тишма.
– Узима их за руку, за ногу и убацује у колица. Сваког јутра тај човек је пунио колица и одвозио некуд. Али, када сад вратим сећање, не знам да ли је ова слика језивија или она кад усташе у Сиску одвајају бебе од мајки. Тргају их са дојки. Једна мајка није дала своје дете. Усташа је бацио дете, ударило је у зид. Пукла му је лобања. Мајка је вриштала, чупала косу. Ја сам рукама покрила очи. Снажно сам их длановима притискала.
Из логора у логор, из ужаса у ужас… Јастребарско, дечји логор.
– Стално је однекуд допирао плач деце. Ми их не видимо. Касније смо сазнали да долази са одељења у ком су биле бебе и деца до две и по године. Касније смо сазнали да су им часне сестре мазале неке отрове око уста. Говориле да не плачу и да не буду жедни. Та деца су умирала у мукама и отуда су допирали писка и плач тих малених мишића. Тај ме плач буди, пратиће ме док живим. Не бих никоме пожелела такво детињство и да у таквим ожиљцима траје. Зато вас молим да о ужасима у логорима НДХ говорите, да и нас подстичете да о томе говоримо, јер ако не говоримо ми, ко ће?!
Смиља Тишма је завршила Правни факултет. Данас је посланик Народне скупштине Републике Србије.
Извор: Новости
