Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:

У “Вили на Језеру” Дучић је писао, певао и плакао, читајући извештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спевао и своју познати песму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић каже: “Његова песма ‘Врбас’, испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва, исто онако као Змајева ‘Вила’, Јакшићево ‘Падајте, Браћо’, Војислављево ‘На Вардару’, Ракићево ‘На Гази Местану’…

У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу”.

Врбас

Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

Извор. Српски покрет Његош