Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ”Гласа Холмије” са пјесником Давидом Лалићем, потпредсједником Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и потпредсједником Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Андријевица.
КИКОВИЋ: Господине Лалићу, бројна признања и награде на домаћим и међународним пјесничким фестивалима сврстала су Вас у сам врх водећих пјесника на просторима гдје живе Срби. У сулудој антисрпској хистерији, нијесте прихватили ропски менталитет, постали сте сведок истине о великој несрећи српског народа, погрому Библијских размјера. Дали сте породично активну подршку својем распетом Српском народу. Реците нам нешто о Вашем и раду поменутих удружења на пољу књижевности.
ЛАЛИЋ: Мир Божји-Христос се роди! Ово је Први Божић који Црна Гора дочекује у слободи, а књига је доказ да се за слободу не гине само на бојном пољу већ и пером. Послије славне Немањићке историје и Душановог царства, Срби су преживјели пет стотина Данака у крви, жуту фашистичку Аустроугарску империју и нацистичку Њемачку. Ипак зликовац се вратио на мјесто злочина, са псима рата, 1991-1999. године, бруталном злочиначком агресијом, деветнаест најмоћнијих, економски и војно, земаља фашистичке Нато организације, у односу снага 1:800, у корист агресора, у највећој до тада употријебљеној сили на неку земљу. У часном и херојском отпору, у којем нијесмо војнички поражени, насиљем нам је отета кућа у којој смо поникли, света Српска земља Косово и Метохија, Босна и Херцеговина. У крви су отете српске земље, Српска Крајина, Далмација, Лика, Горски Котари, Кордун, Козара, Банија, Славонија… Кажем отета, јер нијесмо капитулирали, ни војнички ни у дипломатији. У српском језику не постоји ријеч капитулација, јер ми не признајемо окупацију и она је неодржива и привремено стање, на свим територијама гдје живе Срби. Срби су старосједиоци на поменутим просторима. Ради поређења, Мађари су у те крајеве дошли триста а Њемци осамстотина година после Срба. На том простору је постојала још у деветом вијеку, српска држава под влашћу династије Косеља, коју су мађари називали Ратсорсаг, што значи Српска земља.
У тим условима, из пера, које је у мојем братству поред јатагана, као традиција и завјет, грунула је ријеч, као једини отпор Гебелсовој варијанти деспотског режима на власти и његовој колективној шизофреној трансформацији од витештва до срамоте и издаје националних интереса. ”Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине”, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица, Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Андријевица и Беране и Српско културно-историјско друштво ”Никола Васојевића” Беране, као култне снаге у отпору дукљанизацији, супротставиле су се феномену диктатуре у Црној Гори, којој је печат дао дугогодишњи Титоистички режим, намећући актуелно мишљење, националистичко, антисрпско, колективно лудило, да што се више одричете свог поријекла имаћете боље позиције у систему лажи.
У овим удружењима, вођени вјерским и патриотским инстиктом,обзнанили смо режиму, пером и песницом,тренутак искорачаја из колоне страха и заблуде, у елиту силних, гласно и јасно казујући истину о јуначком времену у којем су наши преци бранили слободу и част, образ и људско достојанство, о којем се доскоро у ”грмену великоме” са шапатом говорило.
Нијесмо прихватили наметнути ропски, већ епски менталитет.
КИКОВИЋ: Уважени пјесниче Лалићу, реците нам, шта Вам је био мотив, да књига која је недавно изашла из штампе добије назив ”Востани Сербие”?
ЛАЛИЋ: У условима потирања српског идентитета, споредне историје и сиромашне културе, у хаосу и покори, власт успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, наметнула је мит о великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над србима, који није никад кажњен. У насиљу деспотске олигархије на власти, срушено је достојанство српског народа, српски национални корпус вриједности, вјера, језик, Косовски завјет на којем је утемељена Црна Гора.
Партијском, државном репресијом сузбијена је свијест о драми српског народа, не осврћући се на Валтазара Богишића, творца Општег имовинског законика Црне Горе, који у Даниловом законику, члан 92. за народ Црне Горе истиче: ”Цијело је становништво племена српског, говоре једнијем истијем језиком и сви су православне, источне вјере”.
Није било могуће издржати и трпјети екстремни нарцизам, врховног олигарха, који је отвореном диктатуром увео нови фашизам, игноранство, неолиберализам и апокалиптичку економију, екстремну акумулацију капиталистичке моћи и брутални капитализам, оспорио српски језик, вјеру, писмо, Косовски завјет, назвао српску побуну Лудачки покрет и попут Франка Лубурића и Секула Дрљевића, црногорског усташе, кидисао на рушење канонског предања вјековног постојања Српске Православне цркве, стварајући новог човјека, антисрпског расисту ”Монтенегрина”, заборављајући зулуме и злочине Турака, Шваба, Трећег рајха, усташâ, Шиптарâ, агресију на СРЈ, и ослободиоце Србе представљајући као противнике и непријатеље олигархове насеобине.
Бог је свједок да је испред нас зло, и као увијек потврдио максиму Светог Саве из ”Слова о мукама” да наспрам човјеколиког брава стоји Боголики човјек, који ће мирним, господским, светим литијама зауставити нацистичке науме, дискриминацију и захукталу међународну подршку, која се не исказује аплаузом, већ ропством и непојмљивим страдањима Срба у најбезбожнијој земљи у двадесетом вијеку.
Побуна Светаца, завршена је сумраком Титана у Тартару, или сумраком прождрљиве немани у најзабаченијем дијелу пакла.
У суноврату једног бесудног времена у ”Бесудној земљи” у којој је шизофрена идеологија ”спиритус мовенса” и режимских политичара располутила један те исти народ и од њега направила два, бљеснула је идеја, из историјске ризнице, као реалност: ”Востани Сербие”!
КИКОВИЋ: Господине Лалићу, пјесникиња и сликарка Милица Мирић-Марија Јованова, је рецензент Ваше књиге ”Востани Сербие”, у којој истиче: ”Поезија српског рода урезана у сваки дамар пјесника Давида Влајковог Лалића, пониклог на Светим водама Злоречице, уистину открива праве вриједности постојања оног најтананијег умјетничког истраживања, прожетог истинским тежњама ка остварењу врхунске мисли и тежини изговорене и написане речи”. Шта мислите о критици о Вама?
ЛАЛИЋ: Породица Мирић из Новог Бечеја, већ је дубоко закорачила у културну историју савремене српске књижевне и ликовне баштине. Мирићи су постали институција у књижевном и ликовном опусу и ниједна књижевна антологија ни енциклопедија сликарства не може се и неће се моћи замислити без њих.
”Мирићи од Бачке”, како их је назвао лични пријатељ, Милић од Мачве, представљају јединствено сликарско језгро, саткано од магме, испреплетане љубављу и љепотом породичног и умјетничког унутрашњег сажимања живота, називајући их лучоношама сликарског киста. У породици Мирић у Бечеју сликају и пишу сви – мајка Милица, отац Миливој и њихова дјеца Татјана и Игор и дају огроман допринос духовној орјентацији српског народа од Книна до Свете Горе, служећи се раскошним талентом, сежући до Божанских висина, поручујући нам да без познавања своје прошлости нема и не може бити никакве будућности.
Будући да сам борац по ратном инстикту, а емотивац у носталгији и узвишености, понирући у тмине вјекова, негујући слободарску и интелектуалну традицију Срба, не скидајући короту шест вјекова, подстакнут оним што траје, супротстављен малодушним расрбљеним Србима, у страдању без краја, критику Милице Мирић сам доживио као унутрашњи шапат Светог Саве, у бескрају Немањићког сјаја, дајући ми узвишено мјесто међу Комским Боговима и вилама, ту гдје се сијеку зраци Сунца са Русије и Будимске жупе, са Дечанског метоха и Свете Горе, ту гдје је учвршћен хришћански морал и етика, са пренаглашеном хришћанском врлином званом патриотизам за српску земљу, на поткомском и Божјем сценском простору, на којем су се одвијале и још трају историјске драме.
КИКОВИЋ: Реците нам шта мислите о ранијем тешком и актуелном положају културе у Васојевићима.
ЛАЛИЋ: ”Ако желиш да уништиш неки народ-уништи му историју”. Код нас постоје тимови људи, који деценијама константно раде да избришу сваки истински идентитетски историјски траг Србима и њиховом језику, јер се дубина српског коријена мора мјерити језиком. Врхунац културно-духовног геноцида је фалсификована историја Срба, којој је циљ да заташка и уништи српски идентитет.
Последњих сто година, овај простор је био поприште добра и зла, гдје на видјело излази све што ружи и краси човјека, са свим психолошким и филозофским проблемима, из којих се развијају профили ликова, када ”зла крв” у лову на људе прави од слабића бијесне звијери, жедне насиља, лишене витештва и жртвовања поноса, ради сигурности и материјалне добити. Необјашњиво је, како то да људи највећег српског племена, Васојевића, који не страхују од оштре сабље, пушчаног метка, силно стрецају од господара и главара, губећи заборав о својој прошлости и идентитету.
Старост културе српског народа свела се на геноцидну идеју како извршити геноцид над српским народом, који је и извршен и никада није кажњен, што ће показати демографска слика на територији гдје је 1884. године у Србију живјело 1.900.000 душа од чега Срба 1.715.000. или 90,26%. Тада на територији Србије, Медвеђе, Прешева, Бујановца, а ни на Косову и Метохији нема Албанаца.
У Европи те 1884. године, живјело је 7.256.000 Срба, од тога у Србији 1.715.000, у Босни и Херцеговини 1.330.000, у Старој Србији 255.000, у Македонији 540,000 (сада асимиловани, покорени, уништени), у Црној Гори 175.000, у Далмацији 455.000, у Истри 160.000, у Хрватској и Словенији 1.746.000, у Угарској-Бачка и Банат 450.000, у Барањи 34.000, Салајском 71.000, Жељезном 17.000, Шомељском 17.000, Мошељском 9.000, Крашовском округу19.000 – укупно 650.000 Срба, у Арнаутској западно од Црног Дрима 30.000 (која је била област Отоманске империје, јер је Албанија формирана Лондонским споразумом 1913. године, као брана ”тежњи” изласка Србије на Јадранско море), у западној Бугарској 200.000 Срба.
У том правцу је ишла идеја о финалном поробљавању српског народа и рушењу Васојевићког националног бића, по Јовану Цвијићу највећег српског племена, при чему су наставни планови подређени фалсификованој историји, рушењеу вјере, писма, језика, Косовског завјета. Подсјећања ради 1905. године, 95% становништва Црне Горе чине Срби. Уведени су стереотипи и импровизација у култури, избачени из процеса рада најачи асови, сломљени и најачи карактери, на Српску православну цркву кидисали партијски нововјерци и од словенске Черногорије створили латински Монтенегро, српски писци преименовани у неке друге са локалним одредницама. Угашени су ”Времекази”, престижни саборник за васпитање, науку, умјетност и културу, који је излазио на ћирилици и српском језику, сежући у вјекове постојања духовности српског народа у Васојевићима, Црној Гори и уопште.
Замислите ту малу памет, која је заборавила на свијетли бљесак јунаштва, славе и легенде, којим се мјери снага једне вјере и расе, заборавила да је на овим просторима писано Мирослављево Јеванђеље, најзначајнији ћирилични споменик српско-словенске писмености из дванаестог вијека, основана прва школа у Краљима и ”Коњушка универза”, да је овдје рођена плејада књижевника, пјесника, научника свјетског гласа, доктора наука, којим је генерал др Лука Кастратовић посветио озбиљан и обиман рад од преко сто импозантних личности. Одавде је, по прецима, први српски Патријарх Димитрије Павловић Ђукић.
На овим просторима је продефиловала бурна историја. Овдје се у бистрим водама Дебреце-Добре Реке, огледао манастир, који је подигао 1215. године, синовац Немањин, син великог српског кнеза Мирослава, Андрија Немањић, у Комској жупи као жариште културних збивања, и био је под управом Високих Дечана, као и сва Комска жупа о чему казује Дечанска повеља. Овај простор је припадао Дечанском метоху. Из тог периода сачувани су писани документи ”Зборник попа Драгоља” и запис из 1349. године, писан у Намастиру Чечево, којег је сачинио Смиљ Дабижов. Дечанско властелинство, било је највећи манастирски посјед средњевјековне Србије, захватајући Плавску и Комску жупу, односно данашње Васојевиће, Метохију и предио Алтин, на јужним падинама Проклетија-дубоко у данашњој Албанији. Сачувани документи говоре о 89 села и око 15 цркава и два манастира.
Овдје на Књажевцу, храму за хероје, мртвом пољу славе је славни епски музеј Васојевића, који чува славу и драму једног народа, који је претрпио нечувене муке, а војска чинила чуда од јунаштва. Овдје су поникли Војвода Лакић Војводић, Шујо Шћепанов Драговић, ђенерал Радомир Вешовић, Бацо и Урош Грашић Ђукић, Ђоле Лабан, Саво Масловарић, Ђоле Милетин Зоњић, Ђоле Лекић, Мартин, Милутин и барјактар Драго Вукајлов Лалић, Милоња Лекић…
На овом простору је вођена, Њемачка операција под називом ”Драуфгенгер” (њем. Оператион Драуфгӓнгер) или ”Дрзник”, која се изучава на скоро свим иоле значајнијим војним академијама свијета, у којој су слом нашле фашистичке дивизије ”Принц Еуген” и ”Скендербег”, након чега ће уследити седамдесет година скривани геноцид у Велици и Васојевићима.
Вријеме је показало да су нам преци били бољи од нас и да су својим подвизима засјенили потомке. Но, дошао је у Андријевичкој култури, коначно, тим енциклопедијског знања, који ће одшкринути врата свјетлости, временима, када су живи завидјели мртвима, када су исписиване најславније странице српске историје, када је Србија изгубила једну трећину становника у ратовима за слободу, црпећи патриотизам и културу из старинских предања и цркве-вјековног чувара традиције и језика,институције која је надживјела петовјековно турско ропство и неоспориве тапије српске земње и стала на пут турчењу и расрбљавању.
Имаће шта да кажу Обилићи Српске историје: др Александар Раковић, др Будимир Алексић, Горан Киковић, др Александар Животић, Вељко Бубања, др Марко Кнежевић, др Милош Ковић, Бранислав Оташевић, др Драгољуб Даниловић, др Чедомир Антић, Дамјан Ћулафић…!
КИКОВИЋ: На крају, желимо да честитамо објављивање још једне књиге поезије, која на патриотски начин казује о нашој прошлости и нашем времену. Које је Ваше мишљење о часопису ”Глас Холмије”?
ЛАЛИЋ: Захваљујем се ”Гласу Холмије”, Издавачком савјету и одговорном уреднику, који од првог броја објављују моју поезију и дају подршку. У овом, одавно бесудном времену, наказне културе и лажи, сулуде антисрпске хистерије, разарања, деградације и уништавања националног, духовног и културног идентитета и наметања кривице геноцидности српском народу, затирања сопствене историје и културе, пласирања непостојећег језика, непостојеће цркве, спроводећи апартхејд најгоре врсте према српском народу, над којим је извршен планирани свјетски злочин и етничко чишћење, библијски погром, у којем је страдао један цијели народ и послат егзодусом у неизвесност, на Светим водама Лима, заблистао је, у прави час, још један бисер у српској литератури, часопис ”Глас Холмије”. Часопис је писан нашим узвишеним, јединственим писмом, ћирилицом, штитећи га од немани која га уништава и обогатио је српску ризницу културе и што се тиче садржаја и тема које обрађује и квалитета и реномеа сарадника, који су ућуткали примитивни коалициони хук о фалсификовању историје и затирању културних вриједности српског народа., патолошком генетском мржњом, патолошким насиљем и националном дискриминацијом, у којој по морбидности недостају само логори. Пратећи антологијску трагику свога народа, часопис ”Глас Холмије” је потврдио своју просветитељску мисију и улогу у Васојевићима и шире и постао светионик историјске истине, која нам је у овом тешком периоду српске историје итекако потребна.
