Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пошто одбијам да се бавим актуелном стварношћу и пошто, колико год могу, избегавам вести, како бих очувала минимум менталног здравља, ових дана крстарим ЈуТјубом у потрази за занимљивим и инспиративним причама које враћају наду и подижу расположење.
У мору свега и свачега, одједном је до мене долепршала једна мала прича која ме је у исто време и расплакала, и разнежила.
Један момак направио је посвету својој баки – за њен 85. рођендан, отпевао је за њу чувену баладу Лепе Брене „Ја немам други дом, осим дома у срцу твом”. Бака је седела на столици и брисала лице марамом, док су око ње, њена деца и унуци певали углас, испред велике, заслужене торте.
Испод видео-снимка њен унук је написао да за све што јесте може да захвали, пре свега, њеној љубави.
И, разнежила сам се.
Не само зато што нисам имала баку, да ме тако безусловно воли као што моја мама воли своје две унуке, него најпре што је то данас тако ретко. Никада пре нисам о овом размишљала.
Људи све више постају немилосрдни у сопственој себичности
Не само зато што се данас ретко одаје таква свечана, и лепа, и дирљива почаст бакама и декама, него пре свега зато што ми је пало на памет како живимо у окрутно време у коме се ни родитељима, а камоли бакама и декама, не посвећује довољно пажње и времена.
Опседнути сопственим величинама и одразима у телефонима, уплашени од садашњости и будућности, згрожени старењем и у исто време помирени са одвратним уверењем да ће сви једнога дана бити небитни, заборављени, и терет свима око себе, људи све више постају немилосрдни у сопственој себичности.
Заборављају на оне који су их направили, љуте се на њихове несавршености, на њихове старе џемпере, замара их њихова небитност, њихова историја, њихова неукост у модерним технологијама, њихово одустајање од јурцања за модерним, њихови мали животи у којима све више царује усамљеност и тишина.
Заборављају како су некада, док су били мали, имали само њих, да их загрле и утеше, да им обришу сузе, и да их заштите од нервозе родитеља. Нема се времена за њих, који су увек имали времена за нас.
Цео свет се данас одриче бака и дека. Заборављени.
И онда, овакав предиван гест врати ми веру да није све изгубљено. И хиљаде и хиљаде лајкова испод ових неколико кадрова, и речи, и нота о љубави, и о људскости.
Помислила сам: Ко овако нешто доживи, имао је рашта остарити, а ко овако нешто приреди баки и деки, уписује се најнежнијим словима у најлепше друштво – Друштво изузетних људи.
Извор: Блог “То сам ја”
