ПРОЛЕЋА 1972. године Јосип Броз одлази да обиђе завичај. Боравак у Кумровцу очито га је вратио у младост. И када је 21. априла, у својој вили, недалеко од родне куће, примио делегацију Савеза бораца Југославије, био је крајње опуштен, и са носталгијом говорио о минулим временима.
Детаљно је гостима причао о фракцијским борбама унутар Комунистичке партије. Не без дозе самохвале, изнео је своје учешће у разрешавању фракционашких проблема 1928. и 1937. године.

“Најбољи сам кад је најтеже” – рекао је својим саборцима.

Да је та његова прича највероватније тачна, показало се неколико месеци раније у Карађорђеву, на чувеној 21. седници ЦК СКЈ. Тито је Хрвате убеђивао двадесет часова, од 30. новембра у 10 сати до 1. децембра у шест сати ујутро, да се одрекну политике коју је и он сам, колико до јуче, подржавао и охрабривао. То двадесеточасовно мрцварење са лидерима хрватског Маспока, он је поднео најбоље. Попио је неколико вискија, мало одспавао, саставио доручак и ручак и кренуо у дворану своје резиденције у Карађорђеву, у којој је била заказана последња сесија. Крај те епизоде из историје Савеза комуниста добро је познат.

И њему и делегацији бораца било је јасно шта значи решење фракционашких проблема: ликвидација или одстрањење неподобних партијских другова. У том разговору Броз ће рећи да није задовољан оним што се догађа у другим републикама. И загонетно додао: “Већ давно говорим о нужности чишћења СКЈ.”

ОНИМ промоћурнијим, који су боље осећали политичко било тог времена, и колико-толико познавали Брозов редослед потеза, било је јасно да се овим речима наговештава обрачун са српским партијским и државним руководством. Он је вешто користио унутрашње размирице, уз пажљиво ослушкивање односа на релацији Исток-Запад, играо партију шаха у којој је без обзира на однос снага и околности “краљ јео све остале фигуре и увек остајао на табли”.

Да се спрема да са политичке и историјске сцене уклони младу гарду у Србији (Марко Никезић је у то време имао 51, а Латинка Перовић 39 година) која је заступала концепт развоја са мало више демократије, потврдиће два месеца касније у СССР.

Наиме, Совјети, који су помно пратили преко својих обавештајаца шта се дешава, били су задовољни развојем догађаја у Карађорђеву и што је Тито “у Хрватској ствари узео чврсто у своје руке”. Зато је позван у државничку посету. Броз борави у Москви од 5. до 10. јуна 1972. Домаћини су му за 80. рођендан доделили престижну Лењинову награду и маршалску палицу Црвене армије. Занимљиво да је маршал Тито био први и једини страни државник коме је ова палица уручена. Кад га је Леонид Брежњев похвалио због одлучности којом је средио прилике у Хрватској, одговорио је: “Нисам још завршио, главно ме још чека у Србији.”

СМЕНОМ либералног руководства наступиле су тешке последице и за Србију и за Југославију. “Југословенски либерализам”, писао је тих дана лондонски “Економист”, “избачен је кроз прозор”. Пораз “најписменијег дела српског друштва” поново је, наиме, отворио врата “левантинској” странци, ксенофобичној и затвореној у своје митове, неспособној да се извуче из привредне и цивилизацијске заосталости.

План да се обрачуна са екипом Марка Никезића, по повратку из Москве, пореметила је поверљива информација која је стигла из Италије, да је њихова војска код Удина запленила хеликоптер којим је требало да усташе отму Тита на Брионима. У редовима маршаловог обезбеђења настала је паника. Захтевали су од њега да напусти истарска острва и оде за Београд. Међутим, Тито је то одбио и остао на Ванги. Зато је максимално појачана контрола брионског архипелага. Морнаричке јединице, у борбеној приправности, патролирале су око остврља. Ни мува није могла да прелети, а камоли усташки терористи. Предвиђене протоколарне и радне обавезе су до даљег одложене. И највиши функционери су са Титом могли да комуницирају само преко једног секретара.

Из тог периода остала је једна анегдота. Коча Поповић, упркос забрани, једне вечери је, у ронилачкој опреми, кренуо у подводни риболов. Није реаговао ни на упозорење стражара да се врати. Војник је пуцао, али га, срећом, није погодио.

Офанзива усташких терориста тог лета била је у пуном јеку: крајем јуна 19 млађих усташа је, код Марибора, илегално прешло аустријско-југословенску границу. Запленили су теретњак па се њиме одвезли до Бугојна у Босни. Код Земуна је ухапшен терориста, из Аустралије, који је кријумчарио отровне клице, које је наводно требало да подметне у водоводима на Косову и у Земуну. Откривена су двојица усташа који су имала задатак да подметну мине по плажама на Јадрану и да оне експлодирају када има највише купача.

После двомесечне осаме Тито се враћа у јавност 10. септембра у Приједору, на прослави тридесетогодишњице битке на Козари. Из његовог говора је јасно да спрема удар на Србију: наговестио је ко су противници радничке класе против којих се треба борити – технократе, профитери, универзитетски професори, који западним идејама кваре омладину.

Следећи потез је чувено “писмо” свим члановима СК Југославије, које потписују Тито и Стане Доланац. Оштрица је била у првом реду уперена против Никезића и српских либерала, и њихових захтева да се и партијски живот демократизује. Потом следи, 7. октобра 1972. године, интервју загребачком “Вјеснику” са познатом хрватском новинарком Даром Јанековић.

Недељу дана доцније следи и директан обрачун са либералима. На оптуженичкој клупи су финансијска олигархија, банке, реекспортери, техноменаџери, али и политичари који су их штитили. Све заједно је то крштено као анархолиберализам, елитизам и технократизам.

Шта је заправо била позадина ове хајке? Србија је била на великој прекретници и кренула је у поход да ојача своје индустријске гиганте. Двадесетак великих, тржишно оријентисаних привредних система, који су запошљавали и по десетак хиљада радника, почели су успешно да послују и освајају светско тржиште. На њиховом челу нашло се неколико успешних, креативних и предузимљивих директора.

Из Крагујевца је Предраг Раковић слао на тржиште и 200.000 аутомобила по “Фијатовој” лиценци и у нашој производњи. Београдски “21. мај” је производио моторе за аутомобиле које је извозио и за “Фијат”. Трактори ИМТ освајали су поља Источне Европе и несврстаних земаља. “Гошини” вагони јездили су првим немачким брзим пругама. У “ЕИ Ниш” успели су да производе катодну цев коју је холандски “Филипс” уграђивао у своје врхунске телевизоре. Чедомир Јеленић је створио систем робних кућа широм Југославије – њих 32, што је претеча садашњих система трговинских ланаца. “Прва петолетка” из Трстеника је производила хидраулику за “Боинг”, “Митрос” из Сремске Митровице развио је прерађивачку индустрију која је извозила месне производе за све америчке и НАТО базе.

Хроничари су забележили како је генерални директор “Генекса” Мики Савичевић, из свог кабинета, мењао правац танкерима са нафтом на отвореном мору и усмеравао их ка нашим лукама, купујући цео товар, без икаквих папира, који су касније стизали продавцу на сто.

Стварање великих привредних система и модернизација привреде у Србији све више је угрожавала монопол словеначких фирми на југословенском тржишту. Зато су асистенти Едварда Кардеља ступили у контраофанзиву. Оптужили су партијско руководство Србије за толерисање све већег утицаја техничке интелигенције и способних директора-менаџера на доношење привредних одлука. Идеолошки су то назвали технократизам и техноменаџерство и успели да, преко Кардеља, Брозу и његовом окружењу из руководства СКЈ буду проглашени великим непријатељима “нашег самоуправног социјалистичког друштва”.

Успешно пословање тржишно оријентисаних привредних система је замењено тезом да Никезићев тим подупире концентрацију капитала у Београду, занемарује класну борбу и допушта да се на универзитету школују будуће технократе.

Под тежином оптужби Никезић и Латинка Перовић 21. октобра 1972. на затвореној седници ЦК СК Србије дали су оставке на све државне и партијске функције. Већ 11. новембра из колективног Председништва је изашао Коча Поповић, који је ову смену назвао врстом “дворског удара”.

“По мом уверењу, Латинка Перовић и Марко Никезић били су већ људи који су нам у Србији могли отворити европске путеве…” – рекао је Поповић.

Следећих месеци је десетак хиљада људи изгубило радна места у политичком, привредном и културном животу. Завладала је опет “диктатуре пролетаријата” и “плима примитивизма”…

Извор: Новости