Ако потражите на интернету опредељење речи „бекташије“, добићете пуно линкова који неће задовољити вашу радозналост. Биће то приче о историји бекташијског реда, о његовом турском, а затим албанском пореклу, о јањичарима који су ишли против закона традиционалног ислама, и т.д. О босанским бекташијама ће бити мало података, о косовским – још мање. Међутим, веома је важно знати о њима, јер бекташизам није само окупљање људи истих интереса, није само клуб љубитеља пробијања образа дебелим иглама, није етнографско друштво које забавља туристе својим националним ритуалима, већ основа онога што се зове албански национални идентитет.
Позната изрека „Албанство је једина религија Албанаца“ како главна теза албанског друштва се није појавила из чиста мира. Само се тако може објаснити како су се Албанци — који су живели на великој територији, које није уједињавала религија, заједничка култура па ни заједничке митове, легенде и здравице, који су створили своју државу тек почетком двадесетог века — све то време ипак сматрали једним народом. Та теза припада браћи Фрашери – Мехдију и Митхату. И они су били бекташије. Под тим мотом су се Албанци ујединили и добили почетком двадесетог века државу Албанију (откинувши добар комад Грчке и Црне Горе) и под истим мотом су почетком 21. века откинули добар косовски комад Србије.
Идеологија бекташија је основа идеологије новог косовског друштва. А косовске бекташије су много озбиљније од своје албанске сабраће. Бекташија је на Косову званично мало. Али овде је све буквално натопљено бекташизмом. После смрти Ибрахима Ругове (једног од главних идеолога независности Косова и његовог „председника“ од 2002. до 2007.) многи су се питали зашто га сахрањују као католика. А одговор је једноставан: Ибрахим Ругова је био бекташија. Нека вас не чуди ако чујете да косовски Албанци дају новац за изградњу цркве Светог Кузме. Они поштују Кузму којег боље знају под именом Чобан Бабе. Они су бекташије. Ако чујете да косовски Албанци говоре о крштењу детета, они су бекташије. Нека вас не чуди ако вам косовски Албанац каже да се причестио. Он није католик. Он је бекташија. И бекташије се причешћују вином, хлебом и… сиром. И исповедају се. И над главом им се чита молитва за опрост. Имају и иконе. И житија светаца. И честитају једни другима Божић. Па и на Васкрс могу слободно да вам кажу „Христос васкрсе!“. Пију ракију и праве вино. Њима је то дозвољено. Они су бекташије.
Хришћани? Не. Муслимани? Исламисти ће рећи да су лоши муслимани. Они су бекташије. О бекташијама су тек сада почели да говоре, али некако непотпуно. Говоре о њима као о носиоцима неких тајних гностичких знања која се скупљају вековима на албанској земљи (радо наводе пример немачког окултисте Рудолфа Зеботендорфа који је у ритуал Тула унео неке бекташијске обреде јер су, наводно, садржали чисту нордијску традицију). Или се баве сатанизацијом бекташија, верујући да су управо они на челу албанске мафије која кроји политику на Косову (актуелни приштински политичари, војно руководство теротистичке ОВК — сви су они бекташије).
Али истина је да су бекташије балкански феномен Османског царства. Појавили су се као резултат прилагођавања, у процесу преласка из хришћанства у ислам (нису случајно сви јањичари били бекташије). То је и омогућило Албанцима да се осећају као један народ. За разлику од других балканских народа које је вера замазала крвљу убијајући своју браћу, Албанци не само што су остали јединствени, већ су се још више ујединили: албанство је једина религија Албанаца. Зато су сада Албанци на Балкану водећа, пасионарна снага (сходно теорији руског истичара Лава Гумиљова). А њихов стари ред им даје могућност да успешно преговарају и са исламским Истоком, и са католичким Западом, јер их тамо сматрају „удобним муслиманима“, који се уклапају у слику толерантне будућности.
Извор: Балканист (аутор Ирина Антанасијевић)
