Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре неколико дана моја добра пријатељица пожалила ми се да јој је син очајан, да већ месецима пати јер га је оставила девојка.
„Слабо излази, запустио је студије, затворио се у себе. Не знам шта да радим, не знам како да му помогнем?”
„Знаш шта, много га поздрави и реци му да му поручујем, из личног искуства, да се од остављености расте, и да онај ко није био остављан, као да никада није ни живео.”
И стварно сам то мислила, и даље тако мислим.
Нажалост, у помереном систему вредности, бити остављен сматра се дубоким личним поразом, неком срамотном друштвеном одстрањеношћу, личним поразом прве категорије. То посебно важи за девојке!
Донедавно, остављени мушкарац био је шармантна појава око које се сви труде – остављена девојка као да носи неки ружни младеж насред чела, вредност јој је смањена, и она је предмет општег сажаљења. Данас, у ту матрицу, стављени су и мушкарци. А то је тако, јер живимо у терору фантазма о победнику.
У суштини, победник се невероватно досађује, пошто се целог живота истински дружи само са собом
Победник је све, сви остали су ништа. Отуда су сви односи смештени у ту ужасавајућу двојност – победник – губитник, па се испоставља да живот ни не вреди живети ако си губитник.
А губитник је онај који није први схватио кад нека игра почиње и кад се завршава, без обзира да ли се ради о љубави, новцу или о било чему другом.
Али победе и порази, то су две подједнаке варке, као што каже Киплинг.
Знала сам многе победнике – оне који никада нису били остављени, који су кроз живот ишли с лакоћом, остављајући за собом сломљена срца и никада се ни за ким нису освртали, из страха да не буду „губитници”, да сами не буду остављени.
Више су волели своје представе о самима себи, него што су волели икога другога, „јер волети, то, ваљда, значи губити.” И, сваки од њих се једног јутра пробудио испуњен застрашујућом празнином свих својих победа.
У суштини, победник се невероватно досађује, пошто се целог живота истински дружи само са собом.
А „губитник”, у ствари, побеђује, јер на време добија прилику да спозна не само сласт љубави, него и да схвати чувени Киплингов стих.
И да, тако, расте.
Заиста, ко није бар једном био остављен и ко није бар једном патио због љубави, узалуд је побеђивао.
Извор: Блог “То сам ја”