Пише: Иван Милошевић

Може ли Црна Гора имати јасну будућност када нема јасну прошлост? Можемо ли бити слободни људи уколико своје претке још увијек држимо у неслободи? Можемо ли се усправити уколико на леђима носимо терет издаја и патриотизма својих предака? Можемо ли бити заједно, уколико су наши преци још увијек у два или више табора и још увијек мртви ратују једни против других, а ево су и живи кренули да пресуђују и одлучују о њиховим мртвим  и давно одвојеваним бојевима?

Можемо ли се назвати синовима када смо се одрекли очева, можемо ли бити унуци када се стидимо дједова?  Можемо ли бити заједно када одавно нијесмо једно, можемо ли слободно дисати када смо плућа отровали мирисима зла, братоубиства и оцеубиства? Можемо ли тражити да нам се опрости када још увијек нијесмо свјесни гријеха, не признајемо га и гурамо од себе и видимо га само у другима? Можемо ли рећи да смо људи када нељудима нијесмо рекли да су нељуди, када се нијесмо против њих побунили, већ смо им дозволили да нас ионако затроване још више затрују гомилама мржње?

Можемо ли бити браћа када браћи нијесмо опростили, чак их нијесмо ни достојно сахранили, па њихови духови и након осам деценија лутају беспућима Балкана, траже свој гроб да смире душу и прекину тјерање по оном свијету? Гдје смо то ми, када нијесмо нигдје, гдје то идемо када не знамо гдје смо били, шта то сањамо када нам сан не иде на очи, шта то желимо и чему се радујемо када се још увијек са собом и својом прошлошћу нијесмо срели?

Има тих недоумица још сијасет, чекају нас и опомињу скоро на сваком ћошку и сваким даном се гомилају, расту до неслућених дубина и што се више против њих боримо и гурамо из живота оне се све јаче и јаче враћају и чекају нас тамо гдје их не очекујемо. Једино нам је јасно да нам је много тога нејасно, али не знамо ни кога да питамо да нам то разјасни, посавјетује гдје да тражимо одговоре и кажемо их себи и другима.

Иако смо званично прекинули са једном бјелосвјетском идеологијом, она као да се прикрила и обукла ново одијело и под другим шињелом и даље влада Црном Гором. Не влада више на улици, у политичким и осталим расправама, скинули смо је са капа, али се она смјестила у нашој глави, приковала за мали и велики мозак, и у новом облику царује нашим идејама и даје им смисао. Све је тако различито, а као да је иза кулиса све исто. Идеологија која се дичила звијездом, сво небо нам је претворила у блатњаву земљу, гдје заглибљени до гуше не видимо нити се надамо да има излаза.

Ту звијезду истјерали смо из установа, бонтона, свакодневног живота, али смо јој предали и пред њу положили царство нашег духа. Та звијезда тако идиличног облика, узвишене поруке, наизглед небеског смисла, завадила нас је као нико до сада. Због ње смо још увијек спремни да јуришамо једни на друге и као да нам није доста тог зла од 1941. До 1945. Године, него бисмо га и још, још и још.

Тако гладни слободе и чистог ваздуха и духа, тако смо сити браће и спремни смо да кидишемо једни на друге. Због кога, у име кога, за чији грош и чију прћију? За кога то Јован и Јован, Радоје и Радоје, Милош и Милош и остали треба да крену један на другог и кажу оном другом да нијесу као он иако имају иста имена, презимена, обичаје, славе исту крсну славу, иду код истих пријатеља и уче из истих књига које различито тумаче?

Сурови грађански рат у Црној Гори је окончан прије 74 године, а као да траје нешто више од тих 74 година. Ништа тако добро не памтимо као братске пријеке погледе, невину крв која је међу нама пала и ево у посљедње вријеме као да смо опет постали гладни једних других. Даће Бог да коначно прогледамо, препознамо себе у другима и све опростимо и тако окајани окренемо се једни другима, јер једино једни друге и имамо.

Све што је рађено под звијездом зрело је за ревизију. Ови који су до јуче били на власти све су промијенили, од економије до политике, али раде све што могу да бетонирају братску мржњу коју је посијала петокрака. Умјесто да од тога почну и да то прво лијече, они сипају још соли на старе ране.