‘-Тако је почело прије вијек и по. Суштински, без обзира на развијену медијску инфраструктуру, на нове медијске технологије, у много чему, нијесмо ли и данас на том задатку – да сачувамо Црну Гору, њену државност и независност, да се супротставимо ,,грубим неистинама“, да очувамо наш идентитет, па, такође угрожено, и сопствено национално име, написао је у ауторском тексту у “Побједи” Илија Деспотовић.
Том реченицом аутор је завршио обиман текст о 150 година новинарства у Црној Гори гдје су саопштени предлози за спас новинарства и новинара и дефинисан патриотски профил домаћег, односно црногорског новинара. Кредо поменутог текста садржан је у његовој цитираној реченици.
Уз сво поштовање аутора текста рекао бих да поменути кредо више приличи некој војној организацији или револуционарном покрету, а не новинару или новинарском удружењу. Чему данас позиви на очување независности, државног суверенитета и чувања “угроженог” националног имена? Зар сав тај патриотски набој уколико се смјести у новинарску професију од новинара не прави војника, умјесто трагача за истином о свијету у којем живи, зар од њега не прави унапријед аутоцензурисаног посматрача спољних догађаја који пролазе кроз лупу припадности држави и нацији? Може ли новинар бити новинар и слободно извјештавати и коментарисати појаве које види уколико му у главу и на рукама поставите патриотске лисице? У исто вријеме откуд право поменутом аутору да тврди да је Црна Гора данас нападнута “грубим неистинама” и да је угрожено њено национално име? Уколико он тако доживљава актуелни тренутак зашто би тај његов субјективни осјећај требало да важи и за остале, а посебно за остале новинаре?
Мени лично који већ броји 33 године у новинарству претходни период од 1990. године, па наовамо, био је период медијског мрака, а у националном смислу он је представљао негацију мог националног српског имена. Оно се чак и данас агресивно оспорава и мој осјећај припадности српском народу се представља као издајнички који угрожава осјећај припадности народу аутора поменутог текста. И ко је тај ко ће одлучити који је осјећај припадности народу прави, а посебно ко је тај ко треба да оцијени који је од њих патриотски, а који издајнички? Аутор “Побјединог” текста иако се труди да позове на јединство новинара и јединство новинарских удружења, цитираним пасусом као да извлачи патриотски мач из корица једне стране свијета у Црној Гори и пријетећи витла над оном другом! Пошто поштујем традицију Подгоричке скупштине, монархије између два рата, а посебно немам урођену одиозност према четничком покрету током Другог свјетског рата у Црној Гори и са пуно критика гледам на комунстички период након 1945. године, а не могу да смислим период владавине ДПС-а, да ли ме то сврстава у групу непатриотских новинара сумњивих намјера који угрожава независност ЦГ и њено национално име? Једном ријечју, да ли ја као издајник, по резону аутора текста у “Побједи”, имам право да било шта шкрабнем и себе и оне попут мене назовем новинарима? Уз сво поштовање аутора поменутог тескта, његовом основном поруком забија се клин између два новинарска свијета у Црној Гори, односно копа се још дубље ионако дубок јаз новинарских подјела и омраза. Аутор текста на његовом крају као да негира све оно што је на почетку написао и изневјерава новинарску поруку за јединством и сложним дјеловањем новинарских удружења!
Не припадам новинарима који сматрају да се данас треба бранити независност државе и то из најједноставнијег разлога – она није ни угрожена! Ко то жели да нападне Црну Гору, да је окупира и преда некој страној држави и њеној војсци, па је потребно да се мобилишемо и бранимо је? Не видим ту опасност, а не видим ни опасност угрожавања националног имена, јер не видим ко то оспорава Црногорцима или савременим Монтенегринима да и даље буду Црногорци и Монтенегрини. Нека буду што им је драго, али зашто ти новинарски и остали браничи, како кажу, националног имена, оспоравају мени да не будем као они и да имам другачији доживљај те теме? Зашто сам ја по њима издајник уколико нијесам патриота као они? Да ли они на тај начин угрожавају моје национално име?
Слажем се са аутором текста да је о свему овоме потребно разговарати и да новинари међу собом треба да разјасне ове недоумице. Међутим, новинарски типови попут поменутог аутора текста својим тумачењима новинарског патриотизма унапријед искључују дијалог о томе и позивају све новинаре да се сврстају у један фронт којим ће они руководити и мјерити степен припадности отаџбини! Не припадам новинарима, а ни новинарској заједници, која на то пристаје, а и не мислим да то треба да радимо, јер сматрамо да Црна Гора и њено национално име није угрожено нити да је неко доводи у питање! Смјена ДПС-а и долазак нових људи на власт за нас није издаја земље нити неки посебан догађај, јер се ради о демократској смјени једног застарјелог комунистичког система који је свима нама нанио доста јада.
Савјетовао бих аутору текста да се окане патриотских и богами партијско обојених мобилизација и уколико има ауторитета у свом професионалном окружењу сугерише и осталима да то не раде и да се тек онда заједно изборимо за бољи економски, социјални и сваки други положај новинара. Овако, борба се наставља и то до посљедњег грама части, разума и новинарске професије!
ПС. И са пуно елана враћам име Вељка Влаховића аутору поменутог текста и обећавам му да Удружење новинара Црне Горе више неће дијелити награде за животно дјело са именом тог револуционара. У праву је аутор текста, то име више припада њима и њиховој новинарској заједници која баштини традицију комунизма, брозизма и мошизма. Моја је одавно направила прекид и демократски отклон од револуцинарних скретања на које асоцира име Вељка Влаховића!
(Аутор је генерални секретар Удружења новинара Црне Горе)
