Шћућурена на троседу у собичку од осам квадрата на који се наслањају кесе са гардеробом подупрте са два јастука. Тако је репортере “Новости” дочекала Бранка Милић, “српски Асанж”, која већ дуже од две године животари у Амбасади Србије у Подгорици, под бременом гротескне оптужбе бишег режима да је хтела да изведе државни удар.
– Мој живот се свео на четири корака у делу где ми се налази судопера, и два по ширини собе. Ту је заједнички тоалет, одмах поред кафе-кухиње. Имам струју, сијалицу могу да користим колико хоћу, али ми смета очима. Вид сам оштетила у самици спушког затвора – исповеда нам се тихим гласом, видно нарушеног здравља, жена која је, по оптужници, требало да сруши Црну Гору!
Ова Новосађанка првостепеном пресудом Вишег суда осуђена је на три године затвора за учешће у покушају “државног удара” на дан парламентарних избора у Црној Гори 2016. године. Њен боравак у просторији дипломатског представништва Србије је изнуђен решењем о притвору, после кога је напустила судницу и силом прилика утекла у амбасаду матичне државе.
Тих осам квадрата је сада њен универзум. Прозоре може да отвори само на кант, има и терасу, на коју готово не излази. Нема ормарића и оскудева у гардероби. Углавном је за столом, на коме прелистава своју муку. Жали нам се да је осим оштећеног вида мучи и висок крвни притисак.
– Немојте ме фотографисати. Нећу да ме ико сажаљева – покоравамо се њеној жељи.
А Бранкини дани и ноћи су се помешали. Као и време, датуми… Да није мобилног телефона, који јој је једини контакт са спољним светом, породицом – излудела би.
– Ноћи најчешће проводим у мраку, будна, размишљајући о ћерки, зету и унуцима, који су у мојим затворским данима рођени. Много ми недостају. Размишљам о томе како звер никада не може бити тако креативно зла и окрутна као што то може да буде човек. И да је ова тортура и политички прогон, коме сам пету годину изложена, последица управо те чињенице. Дане проводим тако што их сновима прекраћујем и разговорима са мојом породицом.
Све оно кроз шта годинама пролази види се у њеним очима, изгубљеном осмеху, дрхтавој руци. Углавном, вели, узима конзервирану суву храну и воће.
– Набавља ми је Светлана Тијанић, једно дивно створење. Она је овде ангажована као чистачица, путује из Даниловграда, и према мени се понаша као да сам јој мајка. И протерани амбасадор Владимир Божовић пружао ми је људску и моралну подршку. Срамота је што је доживео у својој Црној Гори. По доласку у Амбасаду обилазе ме монахиње из манастира Дуга, код којих сам боравила по благослову блаженопочившег митрополита Амфилохија. Духовно ме оснажују и оне су мој велики ослонац.
Иако јој је далеке 1986. утврђена ангина пекторис, након чега је лечена у Сремској Каменици, у Новом Саду је почела са лечењем штитне жлезде. Нажалост, све те болести су се знатно погоршале након што је ухапшена у ноћи избора у Подгорици. Додатно је оболела и од дерматитиса због стреса и тортуре којима је била изложена.
– Константно имам болове у јетри. Хируршка интервенција на деснима ми је рађена у кафе-кухињи амбасаде, и то без анестезије! Пломбе су ми испадале, појавили се каријес и парадонтопатија. У затвору сам у два наврата, готово месец дана, штрајковала глађу и изгубила 27 килограма, што је додатно погоршало моје стање. Ту сам лечена амбулантно. Површно. Као осигуранику Србије није ми омогућено да се лечим у здравственом систему Црне Горе, а 23. новембра 2018. прекинуто ми је лечење у једној приватној болници. Од тада немам приступ лекару. Лекове за висок притисак купујем сама и на своју руку.
Амбасадор Божовић ми је саопштио да је митрополит Амфилохије испустио своју племениту душу. Као човеку, његово физичко присуство ми много недостаје, а као верник знам да се преселио у царство небеско. Он ме је удостојио својом посетом у затвору и све време је био извор из кога сам црпла веру, снагу, љубав, храброст и наду. Пред одлазак у болницу планирао је да дође да ме обиђе. Нажалост, Господ је тако одлучио, те је митрополит уснуо, а да нисам имала прилику да му захвалим за сву доброту и помоћ коју ми је пружао – сетно прича Бранка.
