Пише: Иван Милошевић
Просто да човјек не повјерује. Истичу задњи сати тридесетогодишње комунистичке ере ДПС-а и њеног шефа Мила Ђукановића. Па то је пола мога живота, мајко Божја, па то је 360 мјесеци и око 11.000 дана контроле и страховладе једне комунистичке свијести и плишаног његовања и утјеривања у мали и велики мозак пропале петокраке, свакодневне приче о домаћим издајницима и страним плаћеницама, великосрпским окупаторима, аветима Подгоричке скупштине, повампиреним четницима,… Зар је могуће да нам је требало 11.000 дана, 11.000 ноћи и 11.000 јутара да скинемо ову партијску, културну и свеукупну идеолошку пошаст са врата? Шта смо то Богу згријешили да нам је требало толико времена да се саберемо, погледамо у себе и друге и коначно кажемо “Не” бјелосвјетској пропалој идеологији и неокомунистичкој космогонији која је пола свијета завила у црно. Ни 30 година након пада Берлинског зида не зна се број жртава комунистичког терора у свијету, а ни у Црној Гори се не зна број побијених од комунистичке руке, јер још увијек се ти подаци крију и чаме у неким тамним закључаним фијокама домаће УДБЕ и домаће грађанске несвијести да се суочимо са комунистичким звјерствима, да их осудимо, а да извршиоцима тога злочина одредимо мјесто које им у историји припада!
Требало нам је 11.000 дана да схватимо са киме имамо посла. Требало нам је 11.000 ноћи да преспавамо и да се коначно 30. августа пробудимо и схватимо да више овако не може, да је доста ДПС политичара и њихових службеника који не знају шта имају, а никада нијесу размишљали нити их је било брига што остали немају ништа или толико мало да су једва живи. Зар смо 11.000 дана морали да гледамо како нам ДПС узима све што смо заслужили да имамо као нормални људи, да граби за себе и да пуни само своје џепове, док наше немилице празни? Зашто нам је требало 11.000 дана да дођемо себи и да кажемо да нам је ДПС-а доста и да су превршили сваку мјеру и да су од нас узели све што су могли и присвојили, а заузврат нам натоварили биједу на врат, окренули једне против других, претворили једине пријатеље у непријатеље и сурвали низ литицу самопропасти, самопонижења и сиромаштва! Знали смо о томе и имао је ко о томе да прича још и прије 20 и више година, али су требале пуне три деценије да то допре до већине људи!
Ваљда би човјек требало да буде задовољан што једна комунистичка тиранија коначно одлази са јавне сцене, али умјесто задовољства жао ми је што сам 30 година провео под овом влашћу и због ње изгубио самопоштовање и што су поред мене прошле толике животне прилике које нијесам могао да зграбим јер нијесам имао чланску карту ДПС-а. Пола живота је прошло у борби и писању против овог комунистичког режима и бастиона титоизма и вулгарног брозизма и на крају тог пута не осјећам бијес нити освету. Сјутра ће сванути нови дан, ипак другачији од претходних, јер биће то прво јутро без ДПС манипулатора у државним фотељама. За нормални свијетом и раскидом са комунизимо каснимо најмање 20 година, али то кашњење као да је нека нова мора на новом јутру без ДПС-а. Гдје да кренемо када толико каснимо и има ли возова у које можемо да ускочимо и да стигнемо негдје? Тако смо дуго, пуних 11.000 дана, били нигдје, па више не препознајемо нити знамо да живимо на неком другом мјесту осим у комунистичког бестрагији и недођији гдје су и сатове навијали домаћи рибари наших душа! Ипак, кренуло је, из нигдје кренули смо негдје и не ваља се освртати. Да се не поврате ови што су нас тако дуго држали затворене у задњој комунистичкој држави у Европи! Не повратило се, Боже дај!
