Пише: Горан Гаврић
Десет дана је прошло од локалних избора у Републици Српској. Грађани Бањалуке изабрали су новог градоначелника Драшка Станивуковића, живописног лика који себе представља као ново лице и носиоца промјена. Нећу се бавити Драшком сад колико реакцијом политичког Сарајева на његов избор.
Нећу провјеравати ни коме је све дао интервју после избора Драшко, поменућу само неке. Први који сам видио био је за Радио Слободна Европа, новинар Милош Теодоровић. Као да је рођен подно Требевића, главне теме Милошу су биле: обарање Додика, Сребреница, протјерани не-Срби Бањалуке, став о у ЕУ и НАТО, зашто је Бањалука побратимљена са Београдом а не Сарајевом, четници, геноцид, суд у Хагу, подршка националистима у Црној Гори, пљување по владици Амфилохију и питање „да ли је ваша држава РС или БиХ“.
Са аспекта српског патриоте, Драшко је дао солидне одговоре на сва питања, без неких већих замјерки.
А онда је дошло гостовање на Н1 Сарајево код Амира Зукића у емисији Пресинг. Образац се поновио, мало локалних тема, а онда Сарајево, протјерани, рат, геноцид, Сребреница, да би на крају Зукић питао „како да направимо отклон од национализма“. Ту је чак и Драшко морао да одговори „па ви би могли да постављате мало другачија питања“.
Услиједило је гостовање у емисији Пресинг на Н1 Загреб!
Увод је о корупцији у Бањалуци а друга реченица о Хашком суду затим опет протјерани, Сребреница, геноцид…
И дало је резултате – иако је велико питање колико господа из ПДПа, прије свега Драшко и Јелена Тривић кокетирају са некаквим салонским четништвом и сумњама у добар рад Хашког трибунала из популистичких разлога – сарајевска јавност је већ одлучила: Драшко је “четник”, исти као и сви они тамо.
Шлаг на торту додале су и емисије на Н1 и сарајевској Фејс ТВ у којима је гостовао Милорад Додик, које су обје имале за циљ да изнервирају и испровоцирају Додика на неку неодмјерену и претјерану реакцију које му нису стране.
И још једном се показало нешто што је и сам Станивуковић примјетио – колику улогу у ширењу мржње има токсично „сарајевско новинарство“ (укључујући и подружнице у иностранству у које спада и мноштво „новинара“ у Србији). Пет-шест дана им је требало да човјека који је ипак изабран за локалну функцију провуку кроз топлог зеца сарајевске морално-политичке подобности. Сарајевски новинари врло добро знају да Срби имају примједбе на рад Хашког суда, и знају како ће изазвати узнемирење јавности.
Није довољно бити отворен и спреман за сарадњу, компромисе, уступке… као Драшко, мораш да „легнеш на руду“, мораш да кажеш све што ти се издиктира, као какав Бурсаћ или Пувало, једино тад ти се може дозволити статус „халал Србина“.
Нема отварања, компромиса, сарадње… има само покоравања агресивном Сарајеву или наставка рата другим средствима. Сарајево није заинтересовано за било какав компромис. Што понашање њихових медијских Кербера јасно показује. Сарајево жели мржњу, сукобе, нетрпељивост, свађу и потпуно покоравање као једини начин да се то заустави.
Био је гост и кандидат за градоначелника Сарајева, стари халал Србин Богић Богићевић, њега нису питали ни о протјераним Србима ни о некажњеним злочинима над Србима источне Босне ни о суђењу Атифу Дудаковићу ни о улицама Зелених беретки, Младих муслимана, Тргу Алија Изетбеговић …
Надам се да ће Драшко Станивуковић из тога извести неке закључке. Мало ће му се опраштати јер је против Додика, али само до одређене црте. А тад ће морати да одлучи, ко је вјера а ко је невјера.
Јер у многим главама рат се тек захуктава.
Извор: Стање ствари
