Пише: Иван Милошевић

Мало је познато да је у Лијевој Ријеци у јулу 1941. године и уочи општенародног устанка формирана тајна официрска организација под именом „Људи гвоздене руке“. Лијева Ријека је тада била пуна официра југословенске војске који су се са фронтова према Албанији и Космету наком слома Краљевине Југославије вратили кућама. Као образовани официри знали су да им се спрема велико зло, како од окупатора, тако и од комуниста који су у љето те године већ почели са ликвидацијом виђенијих љеворечких домаћина.

Да би се супроставили окупатору, али и комунистима, мајор Ђорђије Лашић је створио тајну официрску организацију, која је касније прерасла у Љеворечки батаљон краљевске војске. Према записима послијератне УДБЕ и једног од њених функционера Војина Зечевића у организацији „Људи гвоздене руке“ били су поред мајора Лашића још 24 официра и то: потпуковник Радивоје Урошев Милошевић, мајор Андрија Весковић, капетани: Арсо Р. Боричић, Миро. В. Дујовић, Видак В. Зечевић, Оташ В. Зечевић, Новак Н. Миликић, Шћепан Н. Радевић, Вукадин Ђукић, Милош С. Милошевић, Радивоје П. Крушчић, Трифун Ј. Гогић и Бранко Р. Радевић, поручници: Машан М. Аџић, Мило Т. Аџић, Зарија Р. Зечевић, Петар М. Милошевић, Милован И. Милошевић, Мило М. Томовић и Тодор Гогић, потпоручниџи: Вељко Р. Томовић, Војин М. Дујовић, Драгиша Т. Дујовић, Драго С. Вешовић, Симо С. Зечевић и Спасоје М. Зечевић, војни чиновници треће класе: Божо Л. Милошевић и Војин Р. Гогић и судски потпоручник Лука С. Зечевић. Овај списак налази се и у књизи Драгана Радевића „Братоубилачки рат“, штампане прије пет година.

Поменути официри активно су радили на стварању Љеворечког народног батаљона који је формиран 6. децембра 1941. године. За команданта је изабран ђенералштабни мајор Ђорђије Лашић, а за начелника штаба је постављен капетан Бранко Радевић. То је била прва војничка организација створена у Лијевој Ријеци и осталим Васојевићима која је имала 469 војника.

Батаљон је имао и свој програм и у њему је писало сљедеће: “ Оснива се Љеворечки народни батаљон са задатком: да се заштити живот, част и имање сваког Љеворечанина; ако се примијети да неко ради на штету традиције, достојанства и поноса Љеворечана и Васојевића судиће му искључиво народни суд, а не неко други; у батаљон улазе сви способни Љеворечани од 18 до 70 година, батаљон не носи никакво партијско обељежје, већ је искључиво општенародни и национални; у њему се окупљају све народне братске снаге, како би се спријечило њихово расипање, забрањује се међусобно убијање и дјелатност која би довела у питање опстанак народа, а сваки припадник батаљона ће положити заклетву. Батаљон ће имати команданта, ађутанта, штаб и народни суд, као и Одбор за исхрану и помоћ избјеглицама“.

Батаљон је имао шест чета. Командант прве чете био је Петар Милошевић, друге Новак Миликић, треће Миро Дујовић, четврте Видак Зечевић, пете Вујадин Гогић и шесте Оташ Зечевић. Батаљон је на почетку дошао у сукоб са партизанима који су добили наређења да ликвидирају виђене људе из овога краја, који су већином били против комуниста, а што је био и њихов једини гријех.

Добар дио Љеворечког батаљона кренуо је са Павлом Ђуришићем ка Словенији и већина њих се никада није вратила кући. Или су их у Босни побили заједничким снагама партизани, усташе и Њемци или су стријељани у Словенији током маја 1945. године. Поштеђени су само голобради младићи који су из Словеније послани у војску, а неки од њих тек након одслуженог рока од двије године вратили су се у Лијеву Ријеку, иако су их породице већ оплакале. О припадницима Љеворечког батаљона и данас се мало зна, па чак и њихови директни потомци данас не желе и неће да их помињу. Ваљда се плаше да не помуте комунистичку лажну слику о њима по којој су сви они који нијесу били са њима били издајници. И данас се у Лијевој Ријеци срамежљиво помињу њихова имена, а тек ријетки су подигли породичне гробнице припадника Љеворечког батаљона. Оне су за сада једини свједоци да су постојали југословенски официри који су се током Другог свјетског рата борили против окупатора и комуниста и за своје идеје дали животе. У љеворечким Тузима мој отац и стриц поставили су спомен обиљежје своме оцу и мом дједу капетану Милошу С. Милошевићу, којег су на правди Бога стријељали партизани 21. маја 1945. године у Кочевском Рогу. Овај текст пишем како се не би заборавило његово име и страдање осталих четника из Лијеве Ријеке.