У последњих годину дана човечанство је сведок изненадног и експоненцијалног раста агресије масовних медија, која све више поприма тон беса и хистерије. Људи збуњено прате не само те медије, већ и политички естаблишмент како све отвореније одбацује и гази најсветији принцип у који се практично до јуче свуда театрално заклињало: слободу речи и слободни приступ информацијама. Сведоци смо отворене и бестидне цензуре, као и гневне нетолеранције према свему што није у складу са владајућим политичким правцем иначе различитих држава и савеза, или што противречи оркестрираном усмерењу небројених званичних медија (приватних и државних). Спонтано се код житеља планете јавља широк спектар асоцијација на овај феномен: од „партијске линије“ из времена Коминтерне (са свим њеним „фарбањима“ стварности) до Орвеловог „Министарства Истине“ (са неуморним усклађивањем према „званичној верзији“ свега). Али, чак и ако многи не сагледавају разлог за такав преокрет у понашању, сви уочавају нервозу и агресивност мас-медија и од њих подржане елите политичара. Зашто су они одједном такви? Из страха и више од страха: права паника тресе ове доскора неприкосновене структуре моћи и утицаја, јер оне осећају да њихово време истиче. Да је њихова ароганција у агонији сведоче апсурдне изјаве типа: „Нас не занимају чињенице, нас занима истина!“. Самопрокламовани поседници „истине“, они осећају да неповратно губе монопол на информацију. А ево и зашто: масовно друштво (масс социетy) се ближи крају и уступа место умреженом друштву (нетwорк социетy). Да би се схватило о каквој се епохалној промени ради, треба се укратко подсетити на који начин већ више од два века функционишу масовни медији.

Медиј ти скреће пажњу НА нешто, под изговором да би ти то иначе промакло. При томе ти скреће пажњу СА свих осталих ствари, чинећи да ти оне промакну (али ти нарочито промакне да су они управо то учинили). У следећој фази избор се препушта самом медију, гледалац се опушта, зна да има ко да му понуди занимљиву тему. Она се, међутим, већ благо али одлучно намеће у проширеној форми, која истискује све више и више других садржаја. Током тог процеса, гледалац се претвара у конзумента, а сами масовни медији се из информативног трансформишу у формативни фактор – вест се повлачи у други план, а у први избија њено „исправно“ тумачење: „Не морате сами мислити о томе-и-томе, можете се збунити и погрешно разумети. Зато смо ту ми.“ Смисао приказаног се у почетку сугерише, а на крају представља као једини могући. „Потрошач“ се брзо саглашава са изнетим, у жељи да и сам испадне „паметан“, пред другима или пред самим собом, свеједно. Доспео је до стадијума „дресуре“, где (не)стрпљиво чека шта ће му се сервирати (и шта ће некритички прихватити), уз инструкцију шта да о томе мисли и како да се у складу с тиме понаша. Терминални стадијум су слепо поверење и потпуна условљеност, засновани на иницијалној тежњи за комодитетом (одустајањем од напорног промишљања) и на атрофирању сопствених мисаоних процеса. Некадашња личност је постала само бројка у хомогеној, а ипак разједињеној маси. Дисконтинуиране и од свега дисконектоване монаде постају жртва циљане медијске „информације“, која се временом скоро сасвим претворила у дезинформацију. Појавом интернета, масовни медији лажних вести и тенденциозних коментара-упутстава добили су неограничени приступ у све домове који су на мрежу прикључени.

Али, управо на овом последњем – на интернету и на друштвеним мрежама – масовно друштво и масовни медији незадрживо клизе у свој коначни пораз. Паралелно с њиховом све широм доминацијом, све већом идеолошком ревношћу и све разрађенијом психолошком манипулацијом, развијао се последњих деценија један сасвим другачији свет – свет у коме свако у сваком тренутку може да се обавести од било кога о било чему. Истина, управо због тога у нетwорк социетy (умреженом друштву) дезинформација наизглед још више хара. Мас-медији ће вас бесрамно и упорно лагати о смртоносности кинеског вируса и неопходности спасоносне вакцине, али никада неће тврдити да је Земља равна плоча, или да, штавише, цео један континент, Аустралија – не постоји! Читави форуми, блогови и сајтови са садржајима достојним часописа Треће око ничу по целој мрежи као печурке после кише. На њима се може прочитати, чути, па и видети оно што просечан човек ни у најлуђем стању није могао замислити, а што често са стварношћу нема ни најмањег додира. То је свакако ризично, јер учесник на мрежи може неповратно залутати у најфантастичније заблуде и поверовати у њих као у најтврђу стварност. Али, упркос томе, предности мреже су огромне. Јер, ту се (а не у једноумним мас-медијима) могу, на пример, лако наћи веома утемељени аргументи да кинески вирус није ништа нарочито, а да је вакцина против њега више него сумњива, и то из извора који имају тежину најозбиљнијих ауторитета. Оно што је од свега најважније, у умреженом друштву…

…ПОСТОЈИ ИЗБОР. Онај ко због интернета постане убеђен да Аустралија не постоји или да светом владају „рептилијанци“ – тај је и пре појаве мреже био склон да поверује у нешто слично. Мрежа му је само понудила безброј варијанти заблуда, што је поштеније од једне, обмањујуће и тоталитарне „званичне верзије“ какву сервирају мас-медији. Сем тога, масовно друштво почива на колективној сугестији, убеђивању и присили глобалних размера, док се на мрежи сам учесник опредељује да ли ће и на који начин обманути самог себе понуђеним садржајем. Али, што је најважније, у том мору дезинформација, фантазије и лудорија, на мрежи је присутна и истина. И она је „сервирана“, као и сав вашар који јој противречи, али човек је тај коме пада у задатак да је тражи, нађе, промисли је и усвоји, одбацујући све остало. Умрежено друштво буди успавану и седирану критичку мисао код свих оних који нису неповратно закржљали, те постали зависници од готове, упаковане, масовно произведене званичне „истине“. И док масовно друштво улаже сва средства у производњу пасивног потрошача, умрежено друштво позива сваког појединца да крене у потрагу за личним „Светим Гралом“ и да уложи у оно једино што му стварно припада: у своју свест, у сопствену душу.

Извор: Стање ствари