Можда ниједна српска светиња на Косову и Метохији није претрпела такав зулум као Девич. Како су се Шиптари из околних села односили према овом манастиру, његовој имовини и монахињама, најбоље илуструје потресно казивање игуманије Параскеве. У писму патријарху српском Герману (25. април 1969), она каже:
– Манастир Девич налази се у тзв. Девичкој пустињи. Удаљен је од своје општине Србице пет километара. Имање нам је на пола километра од манастира. Сваке године, поготово с пролећа, имамо трзавице са околним шиптарским селима. Подносили смо жалбе, молбе, пријаве, али све је било узалуд.
Игуманија Параскева овако описује оно што се догодило 4. априла 1969. године:
– Тог дана кренула сам на имање да покажем шта и где ће да се сеје. Могло је бити око поднева, кад сам, окренута леђима, затварала манастирску капију. Тог момента осетила сам јак ударац. Неко ме је иза леђа чворноватим штапом ошинуо по левој руци, јер десну руку немам. Ударац је био толико јак да је моја лева рука само клонула и ја сам се такорећи онесвестила. Почела сам да кукам и запомажем. Али, то нападача није уплашило. И даље ме је ударао по руци, леђима, коленима, а ја нисам имала снаге да се браним. Само сам кукала и викала у помоћ.
Спас од Војводића
Игуманија је имала среће у несрећи. Њене јауке чуо је један човек из Војводића и потрчао да је брани:
– Да није он стигао, син Азема Дељевића из Резала би ме, верујем, убио. Толико ме је немилосрдно и разјарено ударао да ми је та једина рука на више места била раскрвављена. Ударао ме је, затим по грудима, леђима, коленима, по нози, да ме је крв облила. И да сам хтела – нисам могла да се браним.
У том су дотрчале сестре и радник са имања, али док су они стигли нападач је игуманију буквално претукао.
– Мене су – каже мати Параскева, одвели најпре у манастир, а затим лекару. Кад је видео да ја одлазим, син Азема Дељевића насрнуо је на сестре претећи да ће их побити. Оне су, међутим, храбро стале испред њега и рекле: “Хајде, ударај!” Нападач је већ био замахнуо каменом, али га није бацио. Спустио га је поред себе и изгубио се у правцу Резала.
Кад су стигли у Србицу, игуманију су најпре одвезли у станицу милиције. Онако крваву и модру примио је командир, саслушао и наредио да нападача ухапсе.
– Из милиције сам отишла код лекара – каже мати Параскева. – Он ме прегледао, опрао ми крвава места, дао ињекције, руку ми утегао у дашчице и завио. Затим ме је упутио у болницу у Косовској Митровици.
Тамо сам лежала 15 дана. Имала сам високу температуру и страшне болове. Од удараца штапом, плућа су ми била повређена. Добила сам запаљење. Ја сам иначе стари плућни болесник и сада се стање још погоршало.
Трећи пут нападнута
Игуманија Параскева истиче да је Народној милицији поднела лекарској уверење о “тежим телесним повредама”. Са своје стране, није предузимала никакве мере. А да ли је милиција, не зна. Рекли су јој да хоће. У писму патријарху Герману, мати Параскева наглашава да то није био први напад на њу и сестринство манастира Девич. Годину дана раније (28. мај 1968), синови оног истог Азема Дељевића из Резала тукли су је штаповима, а затим упали у манастирске просторије. Тражили су да им сестре врате звоно, скинуто са њихове стоке, која је ухваћена у манастирском житу. Игуманија поставља питање:
– “Да ли би у њихове куће неко смео од мушких да уђе? Дошло би до крви, а они слободно улазе. Милиција је предузела мере, али Шиптари кажу да се не плаше милиције, да ће милиционере тужити партијском комитету зато што штите Девич”.
Породица Азема Дељевића на све начине покушала је да отера монахиње из манастира Девич и угаси ову српску светињу. Игуманија Параскева овако то описује:
– Син Азема Дељевића, онај исти који ме је напао 28. маја 1968, напао ме је и 13. јула те године. Пошла сам била на наше ливаде, које су нам радници косили. Кад сам дошла до манастирске воденице, пришао ми је син тог Азема, зграбио ме за руку, заврнуо је и готово сломио. Притрчао је један младић и рекао: “Не, за Бога. Шта то радиш?” Ја сам почела да дозивам наше раднике на ливади, затим сестре у башти и нападач је побегао.
– После три дана – каже Параскева, скренули су ми пажњу да не силазим на имање, јер Шиптари имају намеру да ме убију. Ја сам поднела пријаву, била је милиција из Србице, па су долазили из Приштине, позвали их, говорили, молили, убеђивали да то не раде, да не праве штету, да не досађују сестрама, да своју стоку чувају, да не уништавају наше баште, жито, ливаде, воћњак. Али, ништа није вредело. После тога су ми неки добри домаћини скренули пажњу да ми иста фамилија прети да ће ме убити.
У Приштини жмуре
Мати Параскева је о томе обавестила надлежне у Приштини, а они су је, као и више пута раније, уверавали да нема разлога да се плаши, јер су те информације нетачне.
– Ја не знам шта да чиним, коме да се обратим и кога да молим, јер од свих наших молби и жалби имала сам само штету – каже игуманија. – Онеспособили су ме и последице ћу вући док сам жива. Ја сам, у првом реду, слаба женска страна, друго, инвалид без десне руке, плућни болесник и имам 60 година. Сем руке, сва друга обољења добила сам неуморно радећи, са својим сестрама, на обнови овог великог културно-историјског споменика, који је под заштитом државе и који је био до темеља порушен. Ми смо дошле на згариште и на голо камење, а данас је Девич подигнут и обновљен и има се где доћи.
Своје писмо патријарху Герману, игуманија Параскева завршава:
– Уопште узевши, имамо утисак да се овде ради о нечем мрачном и злокобном, о систематском терору, чији је циљ изражен речима самих њихових неславних актера. А те речи, за нас збиља мрачне и злокобне, прате као рефрен готово сваки њихов “подвиг”.
Оне гласе кратко, али сувише јасно: “Ово овде више није ваше. Селите се, шта чекате!”.
Игуманија Параскева још додаје да су на исти начин насиљу изложени и други српски манастири на Космету, као и православни свет у градовима и, нарочито, селима. И зато моли патријарха Германа да “лично и синодски подејствује код компетентних органа више државне власти да српски народ на Космету добије колико-толико заштиту од овог већ несносног терора.”
Деца пљују владику
Што је време више пролазило, напади Шиптара на српске цркве и манастире на Космету били су све чешћи и бруталнији. Описујући шта се све догодило од 1. априла 1968. до 1. априла 1969. епископ рашко-призренски Павле у извештају Светом синоду СПЦ каже:
– У цркви светог Уроша код Неродимља, озиданој од камена, но непокривеној, Шиптари су отворили врата и будаком разбили симс од сиге свугде наоколо. Отворили су цркву у Горњем Неродимљу, ствари разбацали, једну икону уништили, чесму поред цркве срушили. Цркву у Каченику потпуно су упропастили.
Епископ обавештава Синод да су Шиптари исекли три хектара шуме која припада манастиру Девич, а од власти траже да им доделе 17 хектара кестенове шуме манастира Високи Дечани, тврдећи да је то њихова имовина.
– Делегација Шиптара – каже епископ Павле – долазила је до мене тражећи сагласност за то. Отишао сам на лице места и нисам могао да признам да је њихово оно што су бесправно притисли и држали и за време Првог и Другог светског рата. Кад смо видели да власт не спречава Шиптаре да секу шуму манастира Гориоч, решили смо да половину шуме продамо народу и од тог новца живопишемо цркву.
Подигли школу без споразума са црквом
Владика Павле затим наводи следеће муке и невоље:
* У селу Рачани код Призрена збор бирача одлучио је да школу подигне на црквеној њиви, поред старе цркве светог Ђорђа из доба цара Душана. И поред притиска представника власти да СПЦ да своју сагласност, она на то није пристала. Школу су ипак подигли, без споразума.
* У селу Мушутиште, на летњег Светог Николу, шиптарска деца напала су жене које су дошле да запале свеће на развалинама цркве. Са повредама и уз кукњаву морале су да се врате необављена посла. Овако нешто у овом селу није се дешавало ни за време прошлог рата, па ни у доба под Турцима. Више свештеника жали се да не могу да прођу кроз села од шиптарске омладине која их напада погрдним речима.
* У манастиру Бинчу, Шиптари су истукли монахињу зато што је бранила манастирско имање. Тог пролећа један Шиптар тешко је изударао игуманију манастира Девич мати Параскеву, а један Циганин муслиман секиром је ранио искушеника манастира Дечани у манастирској шуми. Док је пролазио кроз једно село, из шиптарског дворишта ударен је каменом у главу духовник манастира Гориоч.
* Дана 16. јула 1969. године двојица шиптарских младића, пролазећи поред зграде манастира Девич, понудили су две бомбе деци која су ту чувала стоку. Наговарали су их да бомбе баце на манастирска сена. Кад су то деца одбила, младићи су рекли да ће то они учинити други пут.
Апел да се заустави насиље
Поводом све учесталијих напада на српске манастире и свештенство, епископ Павле се 20. октобра 1969. обраћа комисији за верска питања Косова и Метохије. Моли власт да предузме озбиљне кораке да се претње, насиље и застрашивање зауставе, а изгредници пронађу и казне по закону. Али, као и друге његове представке и ова је остала мртво слово на папиру.
У извештају Синоду (1. април 1970. – 1. април 1971.) епископ Павле констатује да напади на српске жене и децу, свештенике и монахе не јењавају:
– Један општински службеник наређује свештеницима да не смеју да држе беседе на опелима, јер то ни хоџе не чине. Један милиционер прети Србину зато што носи шајкачу. Пита га: “Ко је тај ко их кроји и шије?” Шиптарска школска деца најпогрднијим речима псују крст, цркву, оца и мајку. Кад сам зимус пролазио кроз село Дечани, идући за манастир, из двеју кућа деца ме поздравише са “стари попе”, па ми опсоваше матер. А у једном месту, пролазећи поред деце која су се враћала из школе, једна девојчица ми с леђа пљуну на мантију. То нисам ни приметио, него свештеник који је ишао за мном.
Павле затим указује да се исељавање Срба са Космета и даље повећава:
– То је поразан резултат за наш народ. Ове што су још остали, поред других разлога, на исељавање нагоне и тешкоће око школовања деце. У многим местима због расељавања остало је мање деце, па се српска одељења (школе) због тога затварају. Да децу шаљу далеко, у друго село – не иде. Остаје само двоје: или да их шаљу у шиптарска одељења или да се и они селе.
Епископ Павле 7. новембра 1971. моли Свети архијерејски синод да енергично дејствује код надлежних власти како би се најзад стало на пут све бруталнијем шиптарском терору. Поводи за његов апел били су следећи:
– Дана 12. јула 1971. у селу Бабљак обијена је црква храма Свете тројице. И том приликом однета је чаша од светог причешћа у вредности од 800 динара и ситан новац.
– Дана 13. јула 1971, у селу Штимље, обијена је црква храм светог архангела Михаила и том приликом бонсеком пресечен катанац на улазним вратима.
– Дана 14. јула 1971. обијена је црква храм свете Богородице у Горњем Неродимљу. Том приликом оштећена су улазна врата, сломљен полилеј, однет један бакарни сахан и 20 динара.
Секиром на цркву
У ноћи 18. фебруара 1973. поново је обијена црква у Штимљу. Нападач је користио секиру. Уништио је сто целивајуће иконе и део дубореза на иконостасу. Са часне трпезе у олтару скинуто је све и побацано. Однето 30 динара.
Епископ Павле поново се обраћа комисији за верска питања Космета. Моли је да предузме са своје стране све потребне мере како би се имовина СПЦ сачувала од уништења. У својој представци каже:
“Почињено дело указује да није посреди пљачка, него намерно наношење штете, уништење и скрнављење. Затим, наводи примере нових злодела:
* На цркви у Винарцу код Косовске Митровице, у фебруару 1972. разваљен је кров и у светињу убацивано смеће. Милиција није пронашла кривце. Пошто је храм очишћен, кров и врата поправљени, вандали су га у јуну те године поново демолирали. Скинули су врата и однели их, изломили кандила, свећњаке и столове.
* Разбојници су те године оскрнавили и цркву свете Параскеве у селу Добрчану код Гњилана. Извалили су врата, поразбијали прозоре, уништили завесе, свештеничке одежде и богослужбене књиге. На зиду парохијског дома исписали су пароле увредљиве за Србе.
* На гробљу села Шипоља код Косовске Митровице током лета 1972. група младих Шиптара уништила је 15 надгробних споменика. Исто злодело учињено је на гробљу у Ораховцу и у селу Оптеруши. У селу Ретимљу сви дрвени крстови су поломљени, а на гробовима вршена велика нужда.
Све жешћи прогон
Као епископ рашко-призренски Павле се није либио да представницима власти у лице каже шта мисли о зулуму који Шиптари врше над српским православним живљем и његовим црквама и манастирима на Космету. На више места о томе сведоче његови извештаји Светом архијерејском синоду СПЦ.
Ево како је 1973. године текао Павлов разговор са председником и секретаром Комисије за верска питања КиМ и председником општине Призрен:
– Разговор је одржан после Божића, а поводом наших многих жалби – каже Павле. – Представници власти нису негирали да се чине штете. Рекли су да се проваљују и краду и приватни станови и џамије и да су у више случајева починиоци тих дела били Албанци. Дакле, сматрају они и преступи које смо ми навели, нису акт уперен против православних, нити је то разлог да се неки од њих селе из Покрајине.
На те њихове тврдње Павле је одговорио:
– Ја никада нисам тврдио да међу Србима који се из ових крајева селе нема и таквих који одлазе ради боље зараде, бољих радних услова, лакшег школовања деце, итд. Али сам говорио и тврдио да међу Албанцима постоји једно организовано језгро, систематски руковођено вршење притиска и насиља над нашим српским живљем. Никада нисам тврдио да се у томе броју налазе сви Албанци, нити знам колико их ту спада процентуално. Него да их има и да се то осећа у целој мојој епархији, те да поред других наведених разлога, многи Срби због тога напуштају свој крај и селе се. Павле је нагласио да ти притисци, незаконити и нехумани, највише боле и погађају. Затражио је од власти да учине све што се може како би Срби од тога били заштићени.
У извештајима Светом синоду (од 1973. до 1978. године) епископ Павле детаљно региструје све догађаје везане за Српску православну цркву и православни свет на Космету. Он истиче да је све јачи организовани шиптарски притисак који има за циљ да створи атмосферу несигурности и неминовност исељавања. Албанци Србима отворено прете: – “Селите се, ово није Србија!”
Наводимо неке од драстичних напада које спомиње епископ Павле:
– У Србовцу, Шипољу, Великој Хочи, Ретимљу, Оптеруши, Ораховцу и Жегру Шиптари су оскрнавили многе српске гробове и порушили камене споменике. Дрвени крстови понегде не могу остати ни неколико дана после сахране.
– На гробу Симе Игуманова, великог добротвора Богословије у Призрену, код манастира светог Марка, потпуно је уништена надгробна плоча с натписом.
– Шиптари из села Кабаша, за време Првог светског рата, потпуно су разорили конаке манастира светог Марка. У цркви су уништили иконостас и стари живопис. Ни том приликом нису оставили на миру гроб Симе Игуманова. Његову надгробну плочу су разбили.
– У новембру 1915. године, на том месту, Шиптари су на превару заробили 60 изгладнелих и изнемоглих српских војника, побили их и побацали с литице у Коришку реку. Овај манастир је био обновљен, али су Шиптари, у Другом светском рату, поново до темеља срушили његове конаке, порушили кров на цркви и у њој уништили све предмете.
Двоструки аршини кажњавања
– После Другог светског рата – каже епископ Павле – само је црква овде обновљена и прекривена бетоном. На други дан Божића (1973), кад је неколико православних верника из села Корише, по обичају,
отишло да се у овој цркви помоли Богу и запали свеће, нашли су врата разваљена, иконостас и двери нагореле. Христова икона на иконостасу (рад у дрвету из једне сентандрејске цркве) била је оштећена секирицом, а Јеванђеље просечено. На три места у цркви паљене су ватре и на њима спаљиване одежде, завесе и књиге. Долазила је Народна милиција, на лице места изашла је и Комисија за верска питања КиМ, али нико није за злодело одговарао. Кривци нису откривени и ухваћени.
Павле каже да власти на Космету имају различите аршине при кажњавању Шиптара и Срба. Позивајући се на текст у приштинском “Јединству” (објављен 27. јула 1972.), он износи случај 17-годишњег српског младића којег су ухватили како руши остатке џамије у Бањској. Њега је суд осудио на годину дана затвора. У образложењу пресуде стоји да се оваква казна изриче “без обзира на малу штету и дотрајалост овога објекта, јер је реч о акту учињеном с намером да се изазове међунационална нетрпељивост и верска мржња”.
– Шиптари – истиче Павле – из године у годину присвајају земљиште манастира Бинча. Један од њих то ради тако што стално помера међу своје њиве. Кад је међу примакао на метар-два од дивље манастирске јабуке, окалемио је и оградио. На упозорење монахиње да ограду уклони, он је одговорио: “Јабука је онога ко је укалемио!”.
Крађа шуме нормална појава
Онда је монахиња рекла: – “Или макни ограду око јабуке, или јабуку ископај, иначе ћу је посећи!” Али, Шиптар није хтео ни да чује. Насрнуо је на монахињу, гурнуо је низа страну, те се она скотрљала у трње и задобила повреду руке. Нападач је тужен, али до суђења није дошло.
У зиму 1973. године Шиптари су почели да секу шуму манастира Свете тројице код Призрена. Почетком Божићног поста, неколико њих из суседног села одсекли су девет стабала. Настојатељица манастира жалила се месној власти. Власт је затражила имена починилаца. Како настојатељица није знала имена крадљиваца – све се на томе и завршило.
– После три недеље – каже Павле – дођу друга тројица Шиптара из истог села, и усред дана посеку 22 стабла ове шуме. Сестре изађу, седну на стабла и почну да бране манастирску имовину. Један од Шиптара, био је војник на одсуству, гурне једну сестру, други другу, псујући им мајку српску. “Шума је наша!”, рекли су нападачи и отерали дрва. Монахиње су се жалиле надлежним органима. Тражиле су да кривци буду кажњени и штета надокнађена. Али, ништа није било од тога.
За две деценије три пута мање Срба
На Лазареву суботу и Цвети, каже епископ Павле, стигла је нова група Шиптара, посекла више стабала и одвукла их на трактору. У Вучитрну, комшије Шиптари, међу којима је било и просветних радника, заузели су, сваки према својој кући, део црквеног земљишта, оградили га, посадили воће, а ни динар за то нису платили. Црква је покушала на леп начин да намири штету. Узурпатори су пристали да нешто мало надокнаде, али никако то да учине.
На крају свог извештаја за 1977. годину, епископ Павле истиче да се исељавање српског живља са Косова несмањено наставља:
– Кад сам пре 20 година дошао у ову епархију, у Подујеву је било око хиљаду српских домова. Сада их има три пута мање, свега 350.
Јачи и од Броза
У архиви Светог архијерејског синода СПЦ чувају се извештаји епископа Павла у којима наводи податке о томе шта се догађало у његовој епархији од 1. априла 1978. до 1. априла 1981. године. Издвајамо неколико догађаја за које он сматра да подробно илуструју шиптарски зулум над српским православним живљем на Космету.
* Почетком септембра 1978. непозната лица рушила су камен са зидова воденице манастира Девич. У Доњем Дреновцу код Гњилана 20. октобра 1978. године обијена је црква, из ње однето 300 динара и нешто прилога у натури. Исто се десило у селу Стража, 8. децембра 1978. године. Из тамошње цркве, такође, однето је нешто затеченог новца и прилога. Обе ове провале пријављене су СУП Гњилане. До данас, починиоци нису пронађени.
* Црква у Добротину код Липљана обијена је, 20. септембра 1978. године. Провалник је изломио гвоздене шипке на прозорима и ушао у цркву. Узео је нешто новца што се затекло и прилога. Надлежни свештеник одмах је пријавио провалу станици Народне милиције у Липљану. Међутим, овде су га упутили у Јањево, јер село Добротин припада том рејону. Дежурни милиционер у Јањеву рекао је да нема кога да пошаље на увиђај и упутио је свештеника да то учини Народна милиција у Липљану. У Липљану су остали при своме – то није њихов рејон. Тако се и завршило.
* На терену Архијерејског намесништва приштинског обијено је око десет цркава из којих су однете мање суме затеченог новца и нешто прилога. Није, каже епископ Павле, реч само о провалама из користољубља, него оним које се чине без те намере, једино из жеље да се уништи и напакости. После провале цркве у Дојницама злочинци су разбацали покриваче и црквене ствари, а онда срушили споменик једног покојника.
Краде се и стока из штале
Епископ Павле је 10. септембра 1979. Светом синоду СПЦ послао копију своје представке упућене Комисији за верска питања КиМ. У њој се каже следеће:
– “Манастиру Гориочу и даље се наносе штете. Краду се манастирске кокошке и усред дана, секу дрва у манастирској шуми. Крајем јула ове године, увече око 20 часова, један албански младић осмелио се да уђе у манастирску шталу. Везао је манастирско магаре и кад је игуман, отац Сава, дошао да обиђе шталу, младић је оца Саву одгурнуо, да је овај пао, а младић побегао.”
* У манастиру Соколица, два непозната лица покушала су да усред дана, из црквеног дворишта, отерају манастирског бика. То се поновило после неколико дана. Онда је, крајем маја, око 14 часова, неко запалио стог манастирског сена (више од хиљаду килограма), које је потпуно изгорело.
* Сестре манастира Девич су се, усмено и писмено, жалиле Скупштини општине Србица и станици милиције у овом месту да им од почетка пролећа, готово сваког дана, чобани из Војводића чине штету, ломе воће и чупају усев у башти. Често отерају манастирске овце даље од манастира, па их помузу, краду јаја и кокошке. Сестре нападају камењем, добацују им непристојне речи и псовке. Шовинистичким изјавама терају их из манастира и овог краја. Кажу: “Ово је наше!”
* Мештани села Клокот желе да подигну цркву, која им је срушена 1947. године. Тада је, за потребе бање Клокот, одузета и црквена порта и око ње земљиште веће од хектара. Црквена општина поднела је молбу да се храм подигне на сеоском земљишту, на месту где је у турско време била црква. Три месеца су чекали и ургирали да добију решење. Како оно није донето, они су почели градњу и без дозволе дотерали готово до крова. Општина им је, међутим, забранила да заврше храм. Жалили су се вишим властима. И ја сам ишао и молио да Скупштина општине пристане да се црква покрије, како би се ти људи задовољили и имали где да врше своје верске обреде.
Нападнут и Павле
Епископ Павле наводи више случајева у којима су нападнути православни свештеници и монаси. Камење је летело на њих у околини Косовске Митровице и Вучитрна. На удару су били ђаци Богословије у Призрену. На њих су насрнули ножем и разбијеним флашама. Два ђака добила су посекотине по рукама и леђима. Брутално је испребијан Милутин Тимотијевић, професор призренске Богословије. Поред других озледа, њему је преломљена десна рука.
Није боље прошао ни епископ Павле. Њега је 25. јануара 1977. године, око 17:30 напао албански младић. Притрчао му је на улици, испред хотела “Теранда” у Призрену, ухватио га је за браду и дрско викнуо: “Попе!” После неколико тренутака, исти младић поново је пристигао епископа испред призренске поште и с леђа га ударио у главу. Поводом тешког стања у коме се налазе српске цркве и манастири на Космету, Свети синод СПЦ одлучује да се обрати Извршном већу Скупштине Србије и Извршном већу Косова и Метохије. Помоћ је затражена и од Тита.
У представци председнику државе наводи се:
– “У САП Косово према Српској православној цркви и њеним члановима чине се многи, не само изгреди, него и формални незаконити поступци. Начела слободе, која Устав СФРЈ гарантује свим својим грађанима без обзира на то којој националности и верском убеђењу припадају, сматрамо да треба да буду примењена и према Православној цркви и њеним верницима на Косову, а наиме да се обезбеди слобода живота и сигурности имовине, и онемогући насиље од припадника албанске националности, који су у Покрајини већина.”
Бахри презаузет, а Тито покојни
Свети синод СПЦ формирао је делегацију од три члана: епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан и епископ нишки Иринеј, која је требало да се састане са Бахријем Оручијем, председником Извршног већа САП Косова и Метохије. У представци, коју су доставили Оручију, тројица епикопа кажу:
– “Највише представништво наше цркве, Свети архијерејски сабор, обратио се писменом представком и председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу док је био жив.
Он је представку примио и у одговору рекао:
– ”Изражавам своје жаљење због поступка који су наведени у Вашем писму, а који представљају повреду Устава СФРЈ. Као председник Југославије учинићу све да се спрече незаконити поступци, те да се обезбеди слободан живот и интегритет свих грађана. Ваше писмо, заједно са мојим гледиштем, о потреби предузимања одлучних мера за заштиту законитотости, доставићу Извршном већу Скупштине СР Србије’.”
До разговора са Бахријем Оручијем није дошло. Председник Извршног већа КиМ имао је преча посла. Преко свог “сеиза” јавио је да је “презаузет”. А и Тито је већ био покојни.
Пут посут трњем
У понедељак, 16. марта 1981. године, изгорео је стари конак у светој лаври Пећке патријаршије. Догодило се то у време великих шиптарских демонстрација, које су 11. марта 1981. захватиле готово целу територију АП Косово и Метохија. Запис који је о тој паљевини направио парох Славко Божић налази се у архиву Светог синода СПЦ, где се чувају и извештаји патријарха Павла док је био епископ рашко-призренски.
– Ватра је – каже Божић – захватила око 2.000 квадратних метара конака. Изгореле су све собе и сав намештај, радионице за штрикање, шивење и каширање икона, са комплетним материјалом узетим у рад. У згариште је претворен магацин са фотомонографијама овог манастира (на четири језика), разгледницама, свећама, верским књигама, часописима и вредним сувенирима. Изгорела је зимска капела са богослужбеним књигама. Срећом, спасена је манастирска ризница.
Подметнути пожар у цркви
У службеном саопштењу, које је објављено сутрадан, констатује се да је “пожар, по свему судећи, избио због неисправних електричних инсталација (?!) и непрописно изведених димњака и прикључака за пећи на чврсто гориво”. Касније је електрична инсталација отпала као могући узрок пожара, а вештачењем и другим доказима отпали су и димњаци.
Пожар је избио после поноћи, око 03:30. Манастир је био у дубоком сну. Ватру је прва приметила сестра Харитина. Она је одмах пробудила остале сестре и синђела Дамаскина Давидовића. Настала је права драма. Док су монахиње покушавале да спасавају ствари из патријархове собе и салона, сестра Харитина позвала је ватрогасну службу у Пећи. Ватрогасци су стигли, али у првим колима није било воде, а друга су остала на путу, у квару. Пожар се брзо ширио. Ватра је захватила средњи део конака, удаљен 40 метара од места где је букнуо први пламен.
Око пет часова изјутра, ватрогасци су, коначно, почели ефикасније да делују с неколико цистерни. Она цистерна која баца воду у широком млазу, стигла је тек око 07:30. Тада је ватра већ била захватила нови манастирски конак. Почела је очајна борба за спасавање манастирске ризнице, чија су врата већ била у пламену, а кроз прозор се није могло због јаких гвоздених шарки.
Када је отац Дамаскин крампом разбио камене блокове око прозора и кад су шарке попустиле, у ризницу су ушли храбри спасиоци. Унутра – пакао. Пламен и дим. Жар и врела вода падају са таванице. Ипак су успели да у получасовној борби од ватрене стихије спасу старе рукописе и иконе. На место великог згаришта стигао је епископ рашко-призренски Павле. Пошто је свештенству Пећке патријаршије упутио очинске савете, рекао је: “Храбро хришћанско држање од вас траже Господ Бог и наш српски народ.”
