Милорад Поповић у интервјуу за загребачки “Вечерњи лист” каже да су резултати избора 30. августа трећи велики удар на Црну Гору у посљедњих сто година, а да је први био 1918, а други 1989. и да прозападна, процрногорска опција у овом тренутку нема савезника и да предстоји грчевита борба за опстанак.
“Црна Гора је 1918. потпуно нестала чак и као регионални ентитет, а 1989. се била утопила у Милошевићеву СРЈ у којој је била занемарив фактор. Данас, упркос свему, она остаје суверена држава, остаје дио НАТО-а, остаје кандидат за Европску унију, а видјећемо како ће се наставити тај процес. Ова великоспрска структура која је превладала одмах ће, сигуран сам, показати своје лице. Национализам те врсте се не жели и не може прикривати. Они увијек хоће све и хоће одмах. Па макар и на најбруталнији начин”, каже Поповић.
Говорећи о литијама и предизборној кампањи, Поповић се посебно осврнуо на иконографију.
“Било је ту свакаквих застава, и српских, и краља Николе, и црних четничких, само није било службене црногорске. То је била клерофашистичка револуција којој је Српска православна црква дала додатну енергију емотивноирационалног набоја, али је била у томе само један сегмент. Пресудни сегмент је била групација УРА која је узела гласове прозападних бирача који су били против ДПС-а и Ђукановића, а кључни актер је био медијски концерн Вијести који је већ од 2010, откад се одвојио од Ђукановића, ушао у коалицију прво с Андријом Мандићем, с првобитном намјером да оперу његову четничку идеологију. Основавши на крају покрет УРА с Албанцем Дританом Абазовићем успјели су постати тај утег који је превагнуо и преокренуо ствари у Црној Гори, јер та проспрска и великосрпска структура, без номиналних индепендиста, уз сву подршку из Београда не би сама могла довести до преокрета”, тврди Поповић.
Овај црногорски књижевник каже да је попис у свакој земљи државни бирократски, административни посао око којег се не воде кампање и у којем је национално изјашњавање само један сегмент.
“У Црној Гори то је најважније егзистенцијално питање управо због тога што великосрпски националисти, који дугорочно планирају нестанак и одвајање Црне Горе од НАТО-а, као прву тачку тог плана имају да Срби постану национална већина. И без обзира што црногорска нација није завршила процес конституисања, они то не могу постићи без фалсификата и притисака. У овом тренутку је 45 одсто националних Црногораца и 28 одсто Срба, с тим што су младе генерације ипак, по неким пројекцијама социолога, биле пријемчивије за црногорску националност, али та диференцијација непрестано траје”, каже он.
Поповић сматра да је зато питање пописа необично важно за наставак борбе за очување црногорске нације и Црне Горе као грађанског друштва.
“Нико у Црној Гори, барем од релевантних званичника, Србима не спори право ни на језик, ни на цркву, ни на остала грађанска права. Али, они су моћном пропагандом борбу за опстанак црногорске нације приказали као намјеру да се асимилују Срби у Црној Гори. Та је идеја сама по себи апсурдна јер су црногорски Срби дио осмомилионске националне заједнице на Балкану, а Црногораца је према посљедњем попису било 278.000. У исто вријеме, број Црногораца у Србији пао је са 156 на 38.000”, каже Поповић.
Он истиче да прозападна, процрногорска опција у овом тренутку нема савезника, као што их није било ни 1918. године, и предстоји грчевита борба за опстанак.
“Ја сам ипак сигуран да ћемо на крају побиједити јер су и положај Црне Горе и читав међународни контекст данас ипак далеко повољнији него 1918. или 1989. године”, наглашава Поповић и додаје да данашњи политичари, поготово мрачни идеолози, нијесу повукли никакве поуке из трагедија које се непрестано у задњих 150-200 година догађају на Балкану.
“У том контексту се може гледати и преокрет који се недавно догодио у Црној Гори. Гледајући из призме либералне демократије и демократских канона било је нужно очекивати да се након тридесет година промијени власт којој се приписују разне аномалије, мање-више карактеристичне за већину пост-комунистичких држава као што су корупција и криминал. Али, с друге стране се не схвата да је та мала земља у много чему посебна и да је у њој кључна политичка и идеолошка подјела између прозападног, грађанског и секуларног с једне стране, са свим споменутим манама, а да је на другој страни стари панславистички великосрпски концепт који Црну Гору види као привезак Београда и Москве и жеља да Београд и Москва ту имају дио свог простора на Медитерану, као једину енклаву између Сирије и Португала која не би припадала евро-атлантској заједници”, закључује он.
Поповић сматра да сада у грађанској опцији траје период конфузије и несналажења, а ДПС као стожерна снага, што год ко о њој мислио, заказала је конгрес у децембру на којем најављују помлађивање и реформу странке.
“Мислим да би се Ђукановић лично желио повући, али нијесам сигуран да у овом тренутку, када је та странка послије деценијске владавине у превирању, постоји ико други с довољно ауторитета и способности да одржи ту структуру, да не заврше као СПС након одласка Милошевића. Постоји и идеја о једном новом грађанском антивеликосрпском блоку, али што ће се десити, остаје да видимо. У сваком случају, неминован је период нестабилности Црне Горе”, истиче Поповић.
ПС. Овај позив на устанак налази се међу највијестима портала РТЦГ-а. Тој кући је под хитно потребна уређивачка реконструкција како више не би плашили обичне грађане државним и можданим ударима. Под кровом РТЦГ дефинитивно неко није читав или је дебело плаћен за ово што ради!
