Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Често ових дана чујем једну рекламу, која има неки слоган у стилу старе изреке – „а кад, ако не сад”!
И кад то чујем, увек се насмејем.
Јер, пре много година, код мене је једном месечно долазила једна жена из околине Београда, да ми среди стан. Била је некако на своју руку, понашала се скоро као да ми је газдарица, али „наследила” сам је од породице, и није долазило у обзир да нађем другу.
Била је у касним педесетим годинама (мени је то тада била дубока старост!), шишала се кратко, скоро као мушкарац, имала је грубе руке, имала је и своје идеје о строгом васпитању деце… И, што је било најлуђе, сваки пут би ме молила да јој најситнијим могућим словима попуним неку посебну уплатницу за радио-емисију у којој су испуњавали жеље слушалаца народне музике.
Ружа је била луда за емисијом Жеље и честитке слушалаца, па је наручивала песме унуцима, деци, рођацима. Наручивала је песме и свом мужу, све док он није умро. А онда је наставила да ме тера да јој пишем поруџбине и даље. Песме су биле необичних наслова, али љубавне, и онда више нисам морала да пишем коме иде песма.
Није више било ни свекра, ни свекрве, ни заове, ни мужа, ћерке су живеле са својим породицама у крајевима у којима се нису могле ухватити фреквенце Ружиног радија, и некако смо остале само Ружа и ја, с тим наруџбеницама и народњацима, метлама и крпама за прашину.
Једног дана, скупила сам храброст да је питам да ли има некога.
Њено изборано лице озарио је један стидљиви осмех. Климнула је главом.
„Ружо, па јеси ли се ти то заљубила?”, задиркивала сам је.
Ружа је била луда за емисијом Жеље и честитке слушалаца, па је наручивала песме унуцима, деци, рођацима. Наручивала је песме и свом мужу, све док он није умро
Обрисала је уста надланицом, палцем и кажипрстом се ухватила за рубове усана, а онда је, као да је то општепозната чињеница, слегнула раменима и широко отворила очи:
„Па кад ћу, Миро, ако нећу сад?”
Ружа је била смртно озбиљна, а ја сам почела наглас да се смејем. За Ружу је то тада била најстварнија стварност. А ја сам у тој њеној реченици тада видела само хумор, и ништа више.
Ништа нисам разумела.
Сада, после толико година, размишљам о тој њеној реченици, о њеној жеђи за животом, и о томе како ју је утолила, без пренемагања, калкулација, са једином филозофијом коју је знала – кад, ако не сад!
Било је једноставно, било је довољно да замисли музичку жељу и да јој то испуне.
Нешто размишљам, можда смо данас у проблему не зато што не слушамо „жеље и поздраве слушалаца” него зато што не слушамо све оне Руже које не улазе у наше животе само да нам обришу прашину, него и да нас опамете.
Извор: Блог “То сам ја”