У Звезданим дневницима Ијона Тихог Станислава Лема налази се сјајна антиутопијска фантазија, која описује две близаначке планете, озлоглашене због својих тоталитарних политичких система. На једној, услед некаквог квара и корумпираности власти, дренажни (или томе сличан) систем престаје да функционише и читава планета завршава прекривена водом до висине од неких метар – метар и по. Власт одлучује да такво стање прогласи нормалним, пожељним – савршеним; а становници се злопате због респираторних проблема и дегенерације услед хроничне костобоље. На другој, међусобице изазване разликама одлуком се укидају. Сви постају – исти: истих лица, истог пола, исте старости, сви могу радити све и играти било коју улогу. На крају свакога дана јединка преузима нову улогу коју спроводи исто као и сви други, све друге. И једна и друга планета, разуме се, своје системе проглашавају за идеалне, аксиоматски, па се они не смеју доводити у питање нити у њихову савршеност сумњати. И једна и друга, славе своје – слободе.

Данашњи свет, апотеозом савршености и непрекидног прогреса, подсећа на обе ове измаштане планете (мада је у Лемовом случају ту без сумње било и футуристичког, научног промишљања, преточеног у црнохуморну причу). Људи су глобално поробљени, уколико можемо, уз извесну сумњу, направити изузетак неких скрајнутих племена Амазоније или острвских изолата. Но, најгоре је у свему томе первертирано инсистирање на слободи, демократији и либералном, саморегулишућем капиталистичком систему као једино могућем и „најбољем од свих светова“.

Пандемија – стварна или медијски надувана – управо је открила чудовишне размере несавршености, мањкавости и изопачења онога у шта смо систематски убеђивани. У симболичком смислу, о томе најјасније сведоче појмови „нове нормалности“, под којом се углавном подразумева „социјална дистанца“ и ношење маски, непрекидно.

Ми ЈЕСМО, уистину, социјално дистанцирани, и овај неуко одабрани еуфемизам је сасвим тачан. Дистанцирани смо на основу свог материјалног и социјалног статуса, тачкама на позицијама моћи у којима се налазимо, разбијањем породичних и пријатељских веза, егоизмом, промискуитетом, неспособношћу за укорењивање, животом у хаотичном мравињаку мегалополиса где су нам други људи толико физички блиски да их почињемо доживљавати као гамад, или пак као део амбијента.

Ношење брњице, за коју подједнако има доказа и да је корисна, и да је штетна, и да нема никаквог ефекта, у симболичком (али и практичном смислу) дословно значи потпуно губљење личних идентитета, чиме се човечанство своди на (још једна Лемова генијална досетка) – кашу. На томе је, додуше, већ доста учињено процватом модне и козметичке индустрије, естетске хирургије и свих других делатности које су срачунате на физичку алтерацију (а управо унификацију) људи; маскама смо само докрајчени – премда су и оне згодне да се, опет, истакне и социјална дистанца, будући да није исто да ли носите стилизовану и брендирану маску или ону купљену у подземном пролазу код Зеленог венца. Идентитет се настоји учитати тамо где га уопште нема, и не може бити – одећом, статусним симболима, животним стилом за који се ЗНА какав би требало да буде. Бескрвне стаклене зграде, климатизовани пословни простори, „dress code“, прагматични приступ животу, затворени клубови и летовалишта која подсећају на зашећерене логоре, све ово може се наћи свуда – и ничег уистину људског у томе нема. Потреба за сазнањем и смислом, способност за љубав, стваралаштво, радост, дар и уздарје – размена; све ове специфично људске особине одбачене су као баласт или тако страшно деградиране да су престале то да буду.

Уместо тога устоличена је „нова нормалност“, ужасна, перфидна мимикрија пропадања човечанства. Нормално је (ако није тренцендирано вишим ауторитетом) у основи само арбитрарно одабран скуп особина и правила. Морамо се запитати да ли је „норма“ оно што одговара стварним потребама човечанства и сваког појединца у њему, или оно, што одговара финансијској елити и стубовима моћи?

Није нормално да човек од рођења буде уроњен у дуговања, није нормално зависити од кредита, банака, корпорација, привилегија добијених рођењем, политичким деловањем, без могућности избора. Није нормално бити непрестано изложен реклами, маркетингу, медијима, хиперсексуализацији свега – од деце до неживих објеката; није нормално бити непрестано замајан, индоктриниран, убеђиван агресивно и без предаха. Није нормално образовање претворити у такмичарско билдовање корисних вештина, потребних за сутрашњи статус. Није нормално бавити се послом за који знате да је посредован и да нема никаквог стварног смисла. Није нормално живети у пренапученим, бучним, хаотичним местима без сопственог животног простора, макар и најмањег, где је једина природа, у најбољем случају, несрећно кинеско дрвце у бетонској кади. Није нормално да родитељи раде толико, да не могу да виђају своју децу, док је са друге стране расте војска незапослених људи која скапава од немаштине. Није нормално сретати истовремено људе који носе кантице пасуља из народних кухиња, и модерне рикше – ретривере ресторанских ручкова за оне који то себи могу, па онда, тиме, и хоће, да приуште. Није нормално да је употреба свих врста психоактивних супстанци, легалних и нелегалних, омасовљена у тој мери да је постала правило.

Није нормално да се као „левичари“ декларишу најагилнији веслачи посткапиталистичког брода, који су никада завршену борбу за боље услове рада и живот достојан човека претворили у активистичку тлапњу о слободама и мањинским правима. Није нормално да феминизам остави жене на цедилу, суштински се опредељујући за то да сви треба да постанемо оно најгоре, најбестијалније и најагресивније у мушкарцу (ако се то мушкарцем може назвати), чупајући материце да би их користио у својим разрачунавањима, постајући заправо антиженски, мизогинији од најокорелијег шовинисте.

Утисак је да живимо у гротескном, мрачном карневалу чија је константа инверзија свих темеља, вредности и система; но док се у екстатичким ритуалима подразумева да је то одушак, који ће ствари поново учврстити у уобичајени поредак, нас настоје убедити да таква ситуација треба да постане трајна „нова нормалност“. Најперверзнији детаљ је у позивању на алтруизам, емпатију и бригу о другима, не би ли се појединац осетио кривим ако хоће да буде човек, а не „нови нормалан човек“.

Историја показује да су стања декаденције, тривијализације и инверзије ипак – ограничена. Када се демаскира суштинска нељудскост система, он се нужно разара.

Можемо се, заправо, с радошћу осмехнути иронији демаскирања – ношењем маски.

Извор: Стање ствари