Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Прошлост не може да буде боља него што је била, а са успоменама на лоше поступке који су нам учињени, не може да се живи добро
Пре неколико дана неко ме је, и не знајући шта чини, подсетио на један давни догађај који сам потпуно заборавила. Избрисала. Као да се никада није ни десио.
Био је то догађај у коме ми је учињена једна дубока повреда. Приватна неправда. Неко није био фер према мени. Неко је био зао. Неко ми је учинио нешто лоше. Било је то давно, и тада ме је много заболело.
Па ипак, то сам потпуно заборавила.
Живот се затим наставио у свим дивотама, и с понеким ударцем, било је смеха, и суза, и радости, и кајања, и узнесења и потонућа. Али, све у свему, било је као код Кундере – Књига смеха и заборава.
„Како си то могла да заборавиш” гласило је директно и, без сумње, добронамерно питање.
„Не знам”, рекла сам, слегнувши раменима. „Ваљда ми је таква природа”.
И одједном су почела да навиру сва она осећања давнашње разочараности, повређености и бола, почели су да се појављују детаљи који ми нису пријали. Осећала сам се лоше. У само неколико секунди, скоро све се вратило. Поново је почело да боли.
Бити херој, са горчином, значи, у ствари – да си поражен
Стресла сам се.
„И, знаш шта”, рекла сам, „поново ћу све да заборавим”.
„Како можеш? Благо теби”.
Јер, шта имамо од сећања на лоше тренутке који не могу да се поправе? Прошлост не може да буде боља него што је била, а са успоменама на лоше поступке који су нам учињени, не може да се живи добро. Помислила сам како се многи држе баш таквих лоших успомена, како би у сопственим очима били неки мали морални победници, хероји који су преживели.
Али, има дубоке узалудности у таквом ставу. Јер бити херој, са горчином, значи, у ствари – да си поражен.
Паметни људи знају, што би рекао Киплинг, да су и победе и порази, две подједнаке варке.
Зато, опет ћу да заборавим све оне несрећнике који су ме повредили.
Јер нису ме ти грозни моменти учинили ни јачом, ни бољом – него таленат да се за њих емоционално не везујем.
Извор: Блог “То сам ја”
