На ДПС порталу је мр Јадранка Селхановић пренијела стенограм са састанка бивших комунистичких функционера о градњи Његошевог маузолеја. Посебну пажња је посвећена бројним противницима рушење Његошеве капеле и они се описују као великосрби и фашисти. Оцјене Воја Срзентнића и Светозара Дурутовића су таман као и данашњи ставови Душка Марковића и Мила Ђукановића о свему што им није по вољи. Дакле, комунисти онда, комунисти сада и то вам је то. Једина земља која из бившег Источног блока и даље његује комунизам је Црна Гора и коријени свих невоља налазе се у томе! Уосталом просудите сами.
ВОЈО СРЗЕНТИЋ
(Предсједавајући, секретар Централног комитета СК Црне Горе)
Овдје смо са наше стране присутни, поред друга Веса (Веселин Ђурановић) и Тора (Доброслав Ћулафић), другарица Перовић (Олга), предсједник комисије Централног комитата за културу, друг Бућин (Ненад) и Дурутовић (Светозар), чланови Секретаријата Централног комитета и ја.
Ми смо прије неколико дана, прије десетак дана од другарице Латинке Перовић обавијештени да су другови у Секретаријату ЦК Србије осјетили потребу да са нама обаве један разговор по неким питањима из области културе за које смо обострано заинтересовани.
Нама је тада речено, да ће Секретаријат ЦК Србије имати поводом тога разговора и сједницу. У ту сврху су дошли другови Ајтић (Предраг) и Јовичић (Владо).
Ја, колико сам схватио, иако нијесам директно са другарицом Латинком (Латинка Перовић, секретар ЦК Савеза комуниста Србије) разговарао, највише се ради о актуелним идејно-политичким питањима везаним за изградњу Његошевог маузолеја и писања историје Срба. Ја предлажем да би било најбоље да разговор водимо тако, што би информисали о томе што сте жељели, а кроз дискусију да се договоримо како даље и око чега да се договоримо. Ја мислим да је тако најбоље.
ПРЕДРАГ АЈТИЋ
(члан Секретаријата Централног комитета СК Србије)
За нас је најактуелнији био повод тај, што се код нас, у нашој Републици, прије свега у Београду, а у посљедње вријеме и у Новом Саду, збива у вези са акцијом изградње Његошевог маузолеја. По нашем сазнању, све те великосрпске, националистичке снаге, акцију која се води за изградњу Његошевог маузолеја, врло обилато користе као повод за своје политичке иступе, за акције, наравно са унитаристичких позиција, а у посљедње вријеме они почињу отварати један широки фронт. Њима се придружују не само етатистичке снаге, него нам се чини, да су ту присутни и информбировци и анархолибералистички елементи инкарнисани у оној групи на Филозофском факултету. Лични, умјетнички мотиви, укуси итд, у читавој тој консталацији постају другостепени, а за нас се то питање поставља, прије свега као политичко питање.
Ми смо у посљедње вријеме имали одређене акције које су вођене. Како смо сузили простор за дјеловање тих снага на Београдском универзитету, како се то ограничило на мању групу од 50-60 људи, који су и даље активни, они су почели да се постепено помјерају према Новом Саду. И тамо, као што знате, већ неколико наврата долази до конфликта између њих и партијске организације. Био је случај са Егерићем, а сада је случај саопштење које су дали у “Индексу” које је потписано од студената и од неких наставника Новосадског универзитета.
Сложена ситуација била је на Београдском универзитету, на Филолошком факултету. Тамо се одржао један скуп на коме су говорили неки професори Универзитета, морам рећи доста виђени, а учествовао је и један број других културних радника, приличан број студената и дошло је нешто са улице. Ја сам другу Дурутовићу о томе већ говорио и обавијестио га о томе како је тај збор протекао и до каквих су закључака дошли. То је углавном напад на изградњу маузолеја, па је донијет као закључак, да Филозофски факултет и његови органи треба да постану иницијативни одбор за једну акцију за опозив одлуке о изградњи Његошевог маузолеја.
Могли сте видјети и из новина да смо на то реаговали преко Конференције Социјалистичког савеза града Београда, а имамо намјеру да то учинимо и преко Универзитетског одбора, а уколико то не буде довољно, и у сваком случају преко Универзитетског комитета. Наша позиција у тој ствари вам је позната.
Прво, за нас то није питање умјетничко-естетско, него је прије свега политичко питање. То је платформа акције тих унитаристичких снага и великосрпских снага, везаних са разноразним елементима и струјама.
Друго, ми се сматрамо дужним и обавезним, не само ради нас, него прије свега ради вас, да сваку манифестацију патерналистичког, душебрижничког и покровитељског става и односа према одлукама самоуправних органа у СР Црној Гори, као и у свакој другој републици, осудимо и одбацимо као неспојиве са односима равноправности и међусобног поштовања, и на крају као израз нечега што је страно и самом тијелу српске нације. То је била и биће наша основна позиција.
Кад ово вама говоримо, не чинимо са намјером да се жалимо на тешкоће на које наилазимо. Ако не би било Његошевог маузолеја онда би дошао неки други повод и питање, јер се овде ради о унутрашњем односу и распореду снага. Ми то чинимо јер сматрамо да та размјена информација може бити корисна, може послужити и међусобном разумијевању, може послужити у координацији акција у оној мјери у којој је то и нормално, у мјери у којој смо сагласни. Ми мислимо да у овој ствари нешто заједнички можемо учинити.
Прво, хтјели би да вам кажемо, да велики број учесника у овим манифестацијама и скуповима је црногорске националности и потичу добрим дијелом из Црне Горе. То је случај чак и са Новосадским универзитетом. Сви ми мислимо, у току љета када се ти студенти врате, да би се могло нешто преко званичних клубова са њима учинити и разговарати.
Друго, у тој акцији учествују, колико је нама познато и неки виђенији културни и научни, не бих могао рећи, јавни радници из Црне Горе али који припадају црногорској националности. Ми смо са некима од њих остварили контакт, упозорили их да би такву акцију лоше тумачили, да не можемо да толеришемо да таква акција у Србији и из Србије поприма политички карактер, да се надовезује на великосрпску позицију према Црној Гори, и рекли смо на крају, ако имају што да расправљају, да је мјесто да се о томе расправља са нама.
Ми смо мишљења да би било корисно, ако би са некима од њих остварили контакт и позвали их на разговор итд.
Треће, што бих у овом моменту хтио да кажем и што би се могло рећи, то је да би жељели да вам кажемо да можда са вашим представницима у федерацији би могли да разговарате, или било би пожељно да они када ступају у контакт са одређеним срединама у Београду, да воде рачуна какве су те средине итд, јер се нама догоди да обнављамо иступе и сукобе са неким срединама и групацијама. То није случај само са друговима из Црне Горе него и из других република, око једног ширег односа, и онда настају тензије, неразумијевање итд.
То би било најважније што смо ми сматрали да треба у почетку разговора да кажемо.
Друг Владо Јовичић је дневно у току тих кретања и збивања код нас у вези са том ствари. Он располаже сигурно са више информација и елемената и може рећи у току разговора још нешто, па ћемо се надопуњавати.
Ја сам хтио да кажем ову ствар о којој смо на Секретаријату разговарали. Ми сматрамо да би било корисно, као што је већ друг рекао, уопште са оним стварима које тангирају и једну и другу организацију. Можда више контаката да остваримо и координирано да водимо акцију. И зато, сматрамо, да има услова за то, јер ви сте често у Београду, па смо ми спремни да те контакте и давање тих информација остваримо. Могуће је ићи на договарање, али молимо да нас схватите да је нама незгодно да будемо иницијатор у тој ствари, баш због све те прошлости, и све то на неки начин представља хипотеку или сијенку над нама.
ВОЈО СРЗЕНТИЋ
Пошто смо и ми у току те акције доста радили, можда би било добро да, ради тога, да и ви знате што смо ми до сада предузели и каква су наша гледања и ставови, да то кажемо, па ће то саопштити друг Дурутовић.
СВЕТОЗАР ДУРУТОВИЋ
У вези са овим политичко идејним питањима која су везана око акције за подизање Његошевог маузолеја, ја бих нешто хтио да кажем. Друг Ајтић је и то питање сасвим одређено оквалификовао као политичко-идејно питање. Све расправе и акције које се у вези са тим воде преселиле су се из сфере естетског и умјетничког расуђивања и резоновања и достигле ниво и ранг изразито политичког питања.
Ми смо у разговорима и у склопу акције коју водимо у Црној Гори, иначе, на сагледавању политичко-идејних кретања у сфери културе, по овом питању шире расправљали. Ради информације, само кратко да скицирам. Ово питање има и своју историју и предисторију. Готово има двадесет година од како је донешена одлука о изградњи Његошевог маузолеја. И у главном битан разлог зашто није раније реализована, била су материјална средства, финансијска средства. И када је нађен начин да се до тих средстава дође ван буџета, директно и искључиво, онда се и приступило реализацији раније утврђеног пројекта око изградње Његошевог маузолеја.
Али, одједанпут, подсредством и мобилизацијом различитих политичких снага са заједничком, антисамоуправном платформом у вези са овим питањем, ангажовале су се и мобилисале новије снаге. Ја мислим да ексцесном и девијантном формирању ј авног мјења, дијелом је допринијела и штампа, дезинформишући о правим намјерама и смислу читаве акције, изражавајући један покровитељски однос према Црној Гори, према свим тим органима самоуправљања, демократским, који су одлуку донијели и покренули акцију у вези подизања Његошевог маузолеја.
Послије дугих политичко-естетских расправа, да се тако изразим, дошло је до политичких конфронтација и на то се надовезала црква са познатом тужбом Уставном суду, са захтјевом да се, како у тужби стоји, а не у реалности, сачува, односно не дозволи рушење Његошеве капеле, да се сачува Његошев тестамент и аманет, како наводно Митрополија црногорско-приморска тврди, мада то није стварно, ни естетски ни чињенично не стоји, него се ради о чистој конструкцији.
Ту су мобилисани и адвокати, а ту интенцију и намјеру Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве прихватила је и штампа, а посебно “Илустрована политика”. У тексту на доста агресиван начин обавијестила је јавност и популарисала акцију православне цркве. Ми у гледањима на те ствари, свакако, двојимо оне људе који из естетских и умјетничких убјеђења прилазе тим питањима све до овог тренутка и у политичким оцјенама и квалификацијама, што значи да двојимо и у исти кош не трпамо сасвим различите компоненте ове акције.
Али, полазећи од једног сасвим реалног политичког закључка, да у овом тренутку, у овом моменту, проширимо расправе, обзиром на то, и прихватимо естетске расправе око тога, значило би да политички то није прихватљиво. Јер, с обзиром да је ово питање постало доминантно политичко питањ е, које задире у нека фундаментална права црногорског друштва, а из тога оцјењујемо да је тренутно тако да не трпи естетске и друге конфронтације јер оне одмах, чим су изречени естетски судови, и склизнуле су на терен политичких односа.
Особито је неприхватљиво, у природи односа које изграђујемо данас, тај душебрижнички однос, тај однос као према једном малољетнику који се у расправама, дискусијама испољава и налази свог конкретног израза и преко неких јавних средстава комуницирања. Око тога питања врши се и политичка мобилизација, јер то покушавају поједине политичке тенденције да искористе за своје испољавање.
Мислим да једна од посебних тема, посебно питање које заслужује пажњу, а мислим да је у закључцима Извршног одбора Градске конференције Социјалистичког савеза, она се јасно манифестује и изражава, јер није дијелила те снаге на Црногорце и оне који нијесу Црногорци, него је све те великосрпске и друге антисамоуправне насртљивце дефинисала и ставила у исти кош, јер су све оне на истом одстојању од те демократске, самоуправне платформе нашег друштва.
Један такав прилаз, сигурно методолошки може да се раздвоји, али политички та оцјена која је саопштена, и ставови у закључцима градске конференције Социјалистичког савеза, политички је најприхватљивија.
Сигурно да одређена разматрања заслужује и питање понашања Црногораца ван Црне Горе. Али, политички не доприноси довољно ни успјешном вођењу акције ако се створи атмосфера и формира јавно мјење да све то чине Црногорци који су ван Црне Горе.
Отуда, по мом мишљењу, требало би да дође до изражаја то садејство комуниста Црне Горе и радничке класе Црне Горе са радничком класом Србије и комунистима Србије.
Облици договарања између руководства Савеза комуниста, унутар организације Савеза комуниста, унутар осталих самоуправних, демократских институција двије републике, треба да буду присутна у тој акцији. Затим, то узајамно информисање и обавјештавање око акција које се воде или које се намјеравају водити око овог питања, да се антисамоуправне снаге и антисамоуправне тенденције и платформе уједињују, мислим да би договори и садејство, не само између партијских институција и осталих друштвено-политичких органа, него и између институција које дјелују на сектору пропаганде, на сектору културе у Црној Гори и Србији, допринијели да се скрати простор на коме могу антисамоуправне, великосрпске снаге и дјеловање православља налази терен за свој рад. Толико сам ја имао да кажем.
