Пише: Иван Милошевић
Просто да човјек не повјерује колико нам мало треба па да кидишемо један на другога. Као да једва чекамо да се опет ухватимо за гуше и због идеологије покажемо брату да није брат, да брат нема већег крвника од брата и да се такав крвник као брат не рађа. Посљедњи догађаји око сабора у Горњем Заостру су показали да нијесмо заборавили да је брат небрат и да га треба држати под контролом. Толико неистина о четницима као у ових пар протеклих дана мало када сам слушао. Ваљда и због избора античетнички вокабулар је досегао врхунац и у том погледу као да смо још увијек у 1945. години. Што се тиче односа четника и комуниста и данас (2020. године) мало шта се промијенило.
Не зна нормалан човјек шта да каже о графитима у Беранама. Доводити Дражу и Павла Ђуришића, у такав контекст са муслиманима могу или само острашћени припадници комунистичке УДБЕ или неки Срби што се Србима зову, а појма немају шта јесу Срби. Због Драже и Павла, а не због оних који су писали што су писали, стидим се ових дана и жао ми је што такве људе, официре и команданте који су за своју идеју дали главу, стављају изнад вулгарних псовки. Опрости Дражо, али и Павле, што неко ради што ради, а не зна шта ради.
Ипак, пошто се ближе изборе, тешко је не повезати беранске графите са гласањем 30. августа. Тајна и јавна служба ДПС-а пред изборе не мирује, а сабор у Заостру јој је добро дошао да још једном одигра једну покер партију на продубљивању подјела и удаљавању Црне Горе од међунационалног дијалога. Сијање страха од четника једна је од омиљених ДПС подвала мањинским народима усмјерена ка њиховом хомогенизовању и препознавању владајуће странке као јединог гаранта међунационалног мира у Црној Гори. Није то први пут да ДПС то ради, а уколико побиједи за 20-дана мислим да ћемо сличне удбашке марифетлуке гледати скоро свакодневно. Превише је неокомунистичко-ознашко-удбашких и ДПС-овских трагова у беранским графитима, па се логично намеће закључак да и они стоје иза ових вулгарних натписа!
У сјенци графита и античетничке кампање владајућих странака и дијела опозиције остао је проглас о помирењу прочитан прије два дана у Горњем Заостру. Проглас је прочитао Горан Киковић, историчар.
“И ове 2020. године као и предходних седамнаест, у складу са мјерама НКТ, овдје у слободарском мјесту Заостру код Берана окупили смо се на скупу слоге, помирења и заједништва и шаљемо сваке године одавде поруке мира, слоге и љубави. Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске краљевске војске у отаџбини,сабрани овдје у Горњем Заостру у слободним српским планинама издајемо и ове 2020.године :
ПРОГЛАС
Захтијевамо од институција Црне Горе и осталих државних органа да прихвате напокон послије 18.година нашу руку помирења и да одлазећа Влада Душка Марковића дозволи напокон подизање споменика комаданту и вођи јулског устанка 1941. Године у Беранама војводи Павлу Ђуришићу, страдалом од усташа у Другом свјетском рату, јер бих се тиме подигао споменик и свим нашим прецима који су невино погинулу у Другом свјетском рату.
Подсјећамо домаћу и међународну јавност да до данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као и о устанку јула 1941. године у Црној Гори.
Устанак у Црној Гори букнуо је 13. јула 1941. године и није избио из ”револуционарно-класних” побуда, већ је то био општенародни бунт против намере Италије да Црну Гору одвоји од осталих дјелова Српскога нароода уз помоћ црногорских сепаратиста. Повод за устанак била је Петровданска скупштина на Цетињу. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри, угледни људи и народни прваци касније комаданти ЈВуО:Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић, Јаков Кусовац и други .
Сваке године подсјећамо јавност и истичемо да нема европских интеграција без братског помирења међу нама, јер давно су наши преци рекли ”ко неће брата за брата тај хоће туђина за господара”.
Зато тражимо и захтијевамо већ пуних осамнаест година а и ове године понављамо да се и стратишта у Црној Гори обиљеже на достојан начин, јер се то већ двије ипо деценије учињеле властиу Словенији. Зато и Црна Гора, ако жели да буде демократска и европска држава а то њени званичници стално јавно говоре, мора извршити ревизију историјских чињеница и аргумената везаних за братоубилачки рат и равноправно третирати и партизански и четнички покрет, јер су оба покрета били антифашистички, а то су учиниле и неке сусједне земље какав је случај у Србији. Зато се са правом питамо зашто нико није одговарао за злочине почињене у тзв. ”лијевим скретањима” и у Словенији над заробљеницима 1945. године.
Ми потомци невино страдалих припадника Југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од предсједника Црне Горе, Скупштине, Владе и државних органа Црне Горе да се придружи друштву развијених демократских земаља, те да жртвама злочина тоталитарног комунистичког режима у Црној Гори, које су још живе или њиховим породицама, изрази искрено жаљење, разумијевање и признање за њихове претрпљене патње и истовремено отвори процес одговорности и наредбодаваца и извршилаца наведених злочина.
И ове године се сјећамо ослобођења Берана од италијанског окупатора чију је стратегију ослобођења осмислио војвода Павле Ђуришић, што му признају и комунистички руководиоци Ђоко Пајковић и Радивоје Вукићевић у својим књигама сјећања из Другог свјетског рата.
Данас се сјећамо стијељања комаданта Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, којега је Виши суд у Београду огласио невиним, а тим чином су оглашени невини и сви припадници ЈВуО, па и комадант Лимских четничких одреда војвода и комадант Црне Горе ЈВуО војвода Павле Ђуришић, који је ослободио Беране 18. Јула 1941.а послије тога је одржана 21. Јулска скупштина у Беранама, прва те врсте у окупираној Југославији и Европи, а тај датум се слави као дан општине Беране.
Ми, потомци страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Владе – премијера Душка Марковића, да сходно демократским стандардима који важе у свим земљама демократије, гдје је свима дозвољено право на гроб и споменик да омогући подизање споменика војводи Павлу Ђуришићу, жртви усташког терора и комаданту Тринаестојулског устанка у Беранском крају 1941. године, овдје у Горњем Заостру код Берана и у Беранама, јер је дан устанка 13. Јул државни празник . Изградњом споменика у Беранама отклонила би се неправда која је више од седамдесет година нанесена овој неспорно значајној историјској личности, а свим припадницима југословенске војске у отаџбини из Црне Горе подигао заслужен споменик након седамдесет година од њихове погибије.
Зато је од историјског значаја по будућност располућене Црне Горе да се ми потомци зараћених страна у Другом свјетском рату помиримо и једном за свагда дође до братске слоге .
Понављамо и ове године као и протеклих година да свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности између браће. Јер осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будућа покољења. Ријечи владике Рада нас опомињу на то : ”Покољења дјела суде шта је чије дају свјема”.
Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, поносни смо на своје претке који су се борили за крст часни и слободу златну, за краља и отаџбину! И били антифашистички орјентисани! За братску слогу и братско помирење међу Србима!”-истакао је Киковић.
Тачно, Горане, али изгледа да нема коме да причамо! Као да се добар дио Црне Горе зауставио негдје у 1945. години и од туд ни макац!
