Пише: Ђуро Радосавовић
Тешко да има људи у Црној Гори који не воле 13. јул. Чак и они што су постали вирални због учешћа у анкети, који не знају зашто се слави, чак га и они воле. Али све исплетено око државних празника и спортских побједа личи на кич-патриотизам и још једну прилику да се банализује нешто вриједно.
Много је примјера како се на прави начин пласира добра идеја и сјећање на важан датум по државу и људе, не треба ићи далеко и копати по историји да би се уочило како не треба радити, односно како треба.
Од кад је Британија изашла из Европске уније, у протеклих неколико година, наизглед случајно су се појавили филмови који “бустују“ национални идентитет и национални понос. Ако погледамо филм Дункирк, видјећемо филмски спектакл какав се очекивао од Нолана, али на сасвим нов начин. До сада невиђен приступ причи, уз коришћење савршене музике која константно уноси тензију, са врло мало потцртавања, прича која је заправо предочена кроз један новински чланак и пилота који иде до краја, који обавља своју дужност према отаџбини чак и кад остане без горива. Лишен сувишних дијалога и нарације. Довољно да се најежиш чак и ако ниси Британац, да ти се урежу слике у главу, да схватиш жртву свих људи кроз појединце. Тако се поентира!
Затим, појавио се и филм Тхе Даркест Хоур, у ком пратимо један говор Винстона Черчила, колико је сваки зарез био важан за животе и одбрану земље. Нико други до Гари Олдман није изнио тежак задатак, наравно, маестрално! Опет испричана прича кроз појединца.
Након тога појавио се филм “1917“. Тако једноставно испричан подухват једног момка, важност једног писма и савршено пласирана идеја колико је народ дужан свима који су кренули у рат, у одбрану своје земље, својих породица и својих живота. Чувено питање које је заправо биједни изговор: “Што ја могу да урадим као појединац?”, одговор је једноставан, може много само ако хоће. Сваки корак тог момка који носи важну поруку је савршено тензичан, сваки корак је важан.
Зато људи и не могу да се пале кад виде како гори брдо изнад Котора. Нема оправдања, колико намјере биле добре, нешто не иде. Не уздиже се у кризним моментима држава уз сентисајзер пјесмице. Силни документарци о историји Црне Горе на државној телевизији показали су се као контрапродуктивни јер су их радили дилетанти, јер је производ кич, нема сторyтеллинг-а, само пука пропаганда и гађање датумима и идеологијом.
Да не говоримо о силној екипи “историјско-умјетничких стручњака“ који су били задужени за Божићни устанак. Добили смо пренатрпаност која обилује патетиком. Али гленелезивраже, изгледа да стиже и наставак. Срљање, а смјер одавно погрешан. На то се нико не пали, а неће се ни палити. Све стручњак до стручњака.
Није довољно нешто само снимити, треба га прво испричати, па снимити да ваља. Није довољно махати заставом, дизати два прста и запалити бакљу. Јер та бакља може да запали још ко зна што све. За сад је то било ниско растиње. Резултат је јасан: људи који су били задужени за билдовање националног идентитета успјели су све да ураде супротно, узели су ствар у своје руке и згадили много тога.
“Што је најјаче“ и даље фино прођу од сваког новог пројекта. Тако патриотски. Можда их то пали.
Извор: Вијести
