Краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија венчали су се 8. јуна 1922. године, а на свадбу, којој је присуствовало више од 20.000 људи, само Бугарска није била позвана. Заправо, Бугарима је забрањен долазак.
Када се завршио Први светски рат, након чега је створена и Краљевина СХС, Александар Карађорђевић био је краљ са 34 године, али није имао краљицу. Питање његове женидбе убрзо је постало озбиљно државно питање. Како венчање монарха никада није само његова лична ствар, у избор супруге за југословенског краља укључио се и политички врх новостворене државе. Главно питање било је да ли краљица треба да буде “из народа” или је боље изабрати неку принцезу или књегињу са европских дворова.
Због до тада устаљеног обичаја, да се владари жене Српкињама, закључено је да би боље било да се краљ Александар ожени странкињом, како би оплеменио династију, али и подигао међународни углед краљевине. Избор је пао на румунску принцезу Марију, кћерку румунског краља Фердинанда, иначе једну од најлепших и најобразованијих принцеза тадашње Европе. Маријина бака по мајци била је сестра руског цара Александра Трећег, а деда по мајци други син британске краљице Викторије. Имала је надимак Мињон, а школовала се на најпрестижнијим школама. Осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик.
Иако је реч била о уговореном браку, прича каже да је принцеза пристала на удају чим су јој показали фотографије краља Александра и одмах је почела да учи српски језик, тако да је до тренутка поласка за Београд већ владала основама и могла да се споразумева. Када је све било уговорено, београдски званичници су се почели са припремама венчања и уређењем града. Организација је поверена Браниславу Нушићу, тада управнику Уметничког одсека Министарства просвете, а како је свадба заказана у релативно кратком року, било је потребно све спремити за долазак великог броја страних званица.
На краљевску свадбу у Београду своје изасланике послале су многе државе. Представнике су послали чак и Персија и далеки Јапан, а допутовао је и гост из Аустрије, са којом је до пре четири године Србија ратовала. Више од 20.000 људи сјатило се у Београду 24 часа уочи свадбе.
Само је Бугарима долазак био забрањен. Сећање на злочине које је над Србима починила бугарска војска током Првог светског рата било је још увек сувише свеже и очигледно јаче од дипломатске етикеције.
Краљ Александар је по младу и њене родитеље, низ Дунав до Оршаве, послао своју јахту “Александар”. Пристајање брода у луку у Београду поздравили су топови са Калемегдана – сто једним плотуном, а своју изабраницу, таста и ташту дочекао је и младожења. Краљ је новом лимузином вереницу одвео у дворске одаје, а венчање је било заказано за сутрадан.
Ако је судити по причама, будућа краљица Марја побрала је симпатије српског народа оног тренутка када је са балкона Старог двора, након што је први пут дошла у своју нову домовину, окупљене поздравила на српском рекавши “Ја вам од срца благодарим!”. Лепу принцезу стотине хиљада Београђана и званица, испратило је овацијама, које су се наставиле и сутрадан. На венчању у Саборној цркви, на патријархово питање узима ли Александра за мужа, Марија је на српском рекла “Хоћу! Да!”
После свечаног ручка, тек венчани пар присуствовао је војној паради, а организована је и пријатељска фудбалска утакмица репрезентација Југославије и Румуније. Исте вечери, у свечано окићеном возу, краљевски пар је отпутовао на медени месец у Словенију, на Блед.
Краљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живели су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова – Петром, Томиславом и Андрејем.
Краљици Марији није требало много да својом елеганцијом и префињеношћу купи срца дама Београда, али волеле су је и обичне жене, грађанке подједнако као и сељанке. Она им је враћала отварајући школе, болнице, обданишта и поклањајући новац добротворним удружењима. Била је велики покровитељ Кола српских сестара, а вредним, сиромашним ђацима помагала је да наставе школовање.
Срећу краљице Марије помутила су два догађаја. Први од њих, догодио се 9. октобра 1934. године када је у атентату у Марсеју убијен краљ Александар.
Краљица је достојанствено и немо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Црнину је носила две године и за то време потпуно се окренула образовању својих синова и добротворном раду. У годинама које су уследиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета и даровала на десетине хуманитарних организација. Својим личним средствима помогла је зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију.
Други догађај који је неповратно изменио краљичин живот био је почетак Другог светског рата и њен одлазак из Југославије 1941. године. Тада је заувек напустила Југославију.
