Прича о трагичној судбини заборављене српске принцезе Јелене Карађорђевић, ћерке краља Петра Првог, Српкињи која је родила последњег Романова у царској Русији и која је много урадила за две земље и два народа, углавном је непозната широј јавности.

Принцеза, у Русији позната као кнегиња Јелена Петровна, живела је у веома бурно време — доживела је два балканска рата, Први светски рат, Фебруарску и Октобарску револуција. Ти историјски догађаји не само да су се поклопили са важним догађајима у њеном животу, већ су и променили њихов ток.

Јелена Карађорђевић, ћерка краља Петра Првог Карађорђевића се 1911. године удала за кнеза Јована Константиновича, који је био једна од значајних личности из династије Романов.

Јелена Карађорђевић је била необично интересантна личност — образована, храбра, врло пожртвована како према Србији и интересима Србије, тако и према својој новој домовини — Русији.

Биографија Јелене Карађорђевић је заправо једна трагична прича. Родила се у изгнанству — у Црној Гори у Ријеци Црнојевића, живела неко време у Швајцарској, где је живео и њен отац Петар Карађорђевић, удала се 1911. и одмах је својим животом и животом своје породице ушла у једну велику историјску драму и из те историјске драме изашла са једном врло тужном судбином.

Јелена Карађорђевић је била и милосрдна сестра — у Петрограду је била веома ангажована око тзв. Српског комитета, који је помагао Србији у Првом балканском рату и Првом светском рату. Она је веома много допринела представљањем Србије у руском друштву, много је радила на упознавању високог руског друштва са Србијом и интересима Србије, била је веома активна и успела је да за то релативно кратко време, колико је била у Петрограду, од 1911. до 1918. године, учини веома много за зближавање и јачање руско-српских односа.

Јелена Петровна је стигла у Русију као снаха удата за кнеза из императорске породице у августу 1911, а у децембру 1918. године била је принуђена да је напусти под притиском совјетске власти.

Брак је могао бити политички, а испоставило се да је био из љубави. Њен супруг био је син великог кнеза Константина Константиновича и велике кнегиње Елизабете Маврикијевне. Брутално је убијен у Алапајевску од стране бољшевика 18. јула 1918, дан после погубљења руског цара Николаја Другог и царске породице у Јекатеринбургу.

Јелена је пратила мужа у изгнанаству. Затворена је у Јекатеринбургу, потом је била неколико месеци у затвору у Перму, а затим и у Москви — у затвору у Кремљу.

Јелена није знала да је њен муж, кога је много волела, убијен. Мислила је да је кнез Јован Константинович успео да побегне из Алапајевска, да се пребаци у Европу или Америку, и да је тамо чека. Управо та нада јој је помогла да преброди сва искушења затвора и заточеништва

На крају, посредовањем српске мисије у Русији, пре свега посланика Мирослава Спалајковића, српских официра и норвешке мисије, која је заступала интересе Србије, Јелена је успела да изађе из тадашњег Совјетског Савеза и да се настани у Шведској.

Међутим, ту није дуго остала. Са сином Всеволдом и ћерком Јекатерином отишла је у Лондон, где су се њена деца образовала на Оксфорду. Живела је у Лондону углавном у хотелима.

Кнегиња је успела да се спасе затвора и преживи прогоне, избегне злу судбину Романових, али никада више није имала стално место боравка. До краја свог живота живела је у хотелима. Решила је да не гради дом у који никада неће доћи њен муж и отац њене деце — Јован Константинович.

Умрла је у октобру 1962. на југу Француске, не видевши своју Србију, на неки начин заборављена од свих, и сахрањена је у Ници.