Пише: Иван Милошевић

Било ми је жао Стевана Џаковића у Будви. Окружен оборницима ДПС-а са унезвереним погледом, испрепадан до костију и знаком питања у очима – шта га чека сјутра, изгледао је као Ера са онога свијета. Вјероватно је зажалио што се уопште бавио политиком, боље да је сједио кући, издавао собе и чаврљао са туристима и безбрижно проводио приморске дане. Наравно, Џаковић је за своју садашњу позицију  сам крив. У будвански парламент је ушао на листи ДФ-а и није ништа страшно уколико је изгубио повјерење у тај опозициони савез, па када је видио да са њима не може могао је да врати мандат, оде из градског парламента, па уколико му је и даље до политике покуша на наредним избором са неком другом странком. И не вјерујем да би му неко на томе замјерио! Овако одлучио је да зарати са ДФ-ом, али да задржи одборничку клупу и не само да је задржи него да је чак употријеби против оних који су га у њу ставили! Има у томе нечега што пара грла и уколико Џаковић има иоле памети, а не сумњам да има, могао је да очекује оно што га је данас снашло. Ипак, он је свјесно кренуо у тај политички преврат, што у овој Црној Гори оваквој каква је покреће питања подмићивања и узимање незаслужених дарова ДПС-а. Да ли је тако у случају Џаковића, не знам, али мислим да га море од Могрена до Рафаиловића неће опрати од бруке да је то урадио и пристао да због банковног рачуна промијени политичке љубимце!

Случај Џаковића је заправо праслика црногорске политике. Она још увијек тетура у неком предполитичком салону и чека  да коначно коракне у свечану салу. Испред те сале и у том салону влада сурова борба за опстанак, гдје више нема витешких правила, него су на цијени они који најбоље знају да задају ниске ударце. Под њима човјек поклекне и уколико има имало морала и самопоштовања на вријеме побјегне са те сцене и одлучи да се докаже у неким другим областима. Нажалост, они који не бирају средства након уклањања противника на велика врата улазе у свечану салу црногорске политике и шепуре се својим функцијама и салонским заслугама. Мислим да тако у ткз. високу политику у Црној Гори улазе владајући, али и опозициони политичари. А када се већ тамо појаве, онда је врло тешко да се врате, јер сви они салонски трикови и марифетлуци сједе за вратом, па се натраг не може, па и да се хоће. Стога је у свечаној сали још суровија борба за опстанак и не бирају се средства да се у њој пошто-пото опстане, јер одступнице нема. Наравно у тој гладијаторској борби за политички живот највише се истичу представници владајуће странке, а за копље испод њих је и опозиција. Све док се у домаћој политици ревидирање политичког и страначког става сматра велеиздајом мислим да ћемо као друштво тапкати у мјесту и питати зашто код свих може да се власт, али и опозиција, смијени, а код нас не може!

Далеко би ме одвела разрада ове теме, али треба да нам буде јасно да није добро да у једном друштву политичка борба буде проглашена борбом на живот и смрт. Није добро да уколико се у тој гладијаторској арени  изгуби стечена позиција тај пораз добија планетарни значај, као да ће након тога планета престати да се окреће. Када чујем  ове владајуће политичаре учини ми се да они егзистенцијално не би преживјели пад са власти, него би то за њих било равно смаку свијета! Нажалост, ни опозиција није имуна на те апокалиптичне тонове, што додатно успорава и онако спори развој основних политичких слобода у Црној Гори.

Надам се да ће ускоро на политичку сцену ступити генерација политичара која свој јавни ангажман неће третирати као егзистенцијалну борбу на живот и смрт. Осим политике на свијету има толико лијепих и љепших занимања од политике, па се не треба ње држати као пијан плота. Када наши политичари без неке велике узбуне оду са политичке сцене, а то скоро нико и не примијети, можда ће у Црној Гори почети да све на боље креће! Овако чини ми се да овако ислужени и прелетачки политичари, попут несрећног Џаковића, могу умјесто у мировини завршити у некој психолошкој клиници! А можда се већ сви, онако на гомили, већ и тамо налазимо, али то не видимо или нема ко да нам то каже!