Ослобађањем Србије, у јесен 1918, за поручника Михаиловића рат није био завршен. Још пре ослобођења Београда, трећи пут кренуо је према Косову и Метохији. За разлику од арнаутске побуне 1913. и повлачења српске војске 1915, овог пута је у ове немирне крајеве ушао преко Македоније, а Космет је напустио почетком 1919.
Са својим Првим југословенским пуком отишао је у Скопље, у којем је остао од априла до септембра 1919, када је као најбољи официр у пуку предложен за премештај у Краљеву гарду у Београду. Кад се после осмогодишњег ратовања вратио у Београд, вероватно ни слутио није да ће се у Краљевој гарди скрасити само четири месеца. Изненадном престанку службе у гарди претходио је инцидент који се неколико тренутака пред нову 1920. десио у београдској кафани “Слобода” у Масариковој улици, у строгом центру престонице.
– Нову 1920, сведочио је једном приликом Михаиловић, дочекао сам у кафани “Слобода” у друштву са гардијским поручником Стефаном Бохуницким, који се, држећи здравицу, дотакао бољшевичке револуције, апострофирајући да наша слобода има да дође са истока.
– Мој друг је продужио здравицу упућену мени, а од суседног стола је дошла претња грађанина Светозара Прибићевића (политичког првака Срба из Хрватске). Ја сам извадио револвер, ставио га на сто и казао: “Да видим ко је бољи Србин од мене!”
– Убацио сам метак у цев и пиштољ држао пред собом. Мој друг је продужио здравицу, али тада интервенише од суседног стола судски потпуковник Рака, чије презиме не знам, а који је познат као прљав човек из Солунског процеса, јер је био лажни сведок против Аписа.
Због овог прекршаја Бохуницки је после затвора послат на албанску границу, а Михаиловић је прошао боље. Кажњен је са 15 дана затвора, избачен из гарде и поново враћен у Скопље, где је постављен за водника.
Казну је добро поднео, јер га је командант Скопског пешадијског пука убрзо узео за свог ађутанта, три месеца касније одликован је новом Златном медаљом за храброст, августа 1920. одобрена му је женидба, а у јесен те године унапређен је у капетана друге класе.
За животну сапутницу одабрао је Јелицу Бранковић, ћерку некадашњег пешадијског пуковника Јеврема Бранковића, сестру свог класног друга Боривоја Бранковића.
Прво дете, сина Бранка, Драгољуб и Јелица добијају 1921. у Скопљу. И друга принова била је мушка, али је Љубивоје умро као беба. Трећи син, Војислав, долази на свет 1924, две године касније и ћерка Гордана.
У пролеће 1921. капетан Михаиловић се пријавио за Вишу школу Војне академије у Београду, у лето је премештен у Сарајево, а 1. октобра, кад је почела настава у Војној академији, вратио се у Београд.
Те године Михаиловић је одликован Албанском споменицом, идуће је унапређен у чин капетана прве класе, а 1923. завршио је Вишу школу Војне академије. Школовање је окончао са одличним успехом – као шести у рангу од 37 српских и два чешка полазника.
Неколико дана касније произведен је у приправника генералштабне струке, па је све упућивало на закључак да је пред њим успешна каријера. Више од две године, од новембра 1923. до фебруара 1926, провео је на припремама за рад у Главном генералштабу и на раду у Обавештајном одељењу Генералштаба. Године 1925. положио је испит за пешадијског мајора, а наредне године постао је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије.
Године 1927. Михаиловић прелази у Краљеву гарду, из које га неколико месеци касније шаљу на Косово и Метохију.По повратку с Космета, Михаиловић је постављен за помоћника начелника штаба Краљеве гарде, почетком 1928. одликован је Орденом Светог Саве четвртог степена, а две године касније унапређен је у чин генералштабног потпуковника.
У првој половини 1930. Михаиловић је упућен у Француску, на шестомесечно усавршавање језика и упознавање са француском војском, а по повратку из Париза постављен је за вршиоца дужности начелника штаба Команде Краљеве гарде.
Две године касније постао је командант Трећег батаљона Пешадијског пука гарде. Те године одликован је и Орденом југословенске круне четвртог степена, а наредне, 1933, враћа се за вршиоца дужности начелника штаба Краљеве гарде.
Годину дана касније добија Орден југословенске круне четвртог степена, а октобра те 1934. одређен је за спроводника воза који је од Сплита до Београда превозио посмртне остатке краља Александра Карађорђевића, убијеног у Марсеју.
Воз се заустављао на свакој станици кроз коју је пролазио, а свештеници из централног вагона композиције читали су окупљеном свету краће молитве. У Личким Врховинама, у које је воз ушао кад је већ пала ноћ, десио се и један тежак инцидент. Присутни су држали буктиње у рукама, један стари лички Србин почео се опраштати од краља, да би се пред крај говора напрасно окренуо према једном делу окупљеног народа и узвикнуо:
– А шта сте ви, Хрвати, који сте га убили дошли вође? Мајку вам хрватску, усташку!
Михаиловић је наредио поповима да прекину молитву и да воз одмах крене према Загребу.
Извор: Фејсбук страна Покрета обнове Краљевине Србије
