Катарина Ристић, девојчица од 17 година, очитала је лекцију многим политичарима али и обичним људима у Србији о томе како се брани истина и како се воли Србија. Девојчица, којој су босански муслимани спалили кући и имање, силовали и убили баку а читаву породицу прогнали са огњишта, успела је да изврши притисак на образовни систем САД захваљујучи чему су муслиманске лажи и пропаганда одмах избачени из наставног програма

Средњошколка из Чикага Катарина Ристић (17) постала је преко ноћи херој у Србији али и у читавом региону! Ова храбра девојчица успела је захваљујући истрајности и упорности да промени уџбеник из савремене историје за средње школе у Школском дистрикту Парк Риџ града Чикага, у америчкој држави Илиноис! Породица Ристић разбила је великобошњачку пропаганду и болесне лажи које је Алијино Сарајево послало у свет са намером да заташка властите злочине џихадиста и муџахедина.

Захваљујући Каћи и њеном оцу Ранку, у тамошњим књигама више не стоји да је “Србија деведесетих извршила агресију на БиХ и убила 200.000 муслимана”. Избачене су лекције у којима пише да је председник Слободан Милошевић одговоран за геноцид у Босни, а термин “геноцид у Босни” замењен је речју атроцитy (екстремно суров, насилан акт)…

Међутим оно што је мало познато јавности, јесте чињеница да су Ристићи управо 1992. били жртве злочиначког режима Алије Изетбеговића и тзв. Армије БиХ који многи са правом називају балканским ИСИЛ-ом. Катаринина бака Ковиљка Пашалић Ристић, управо је на данашњи дан 1993. страховито мучена и злостављана па убијена. Убили су је муслимански екстремисти у чијим редовима је било и муџахедина 27. маја 1993. приликом напада на српско село Орашје. Њена трагична судбина описана је у књизи “Битка за Возућу” аутора Ненада М. Цвјетковића а приложена је чак и фотографија убијене жене са лица места. Преносимо податак у целости:

Одмах на почетку, 27. маја, једна извиђачко-диверзантска група прошла је кроз српску одбрану у рејону Царине, и ликвидирала два борца, Љубана (Луке) Пашалића (1937) и Милоша (Илије) Достанића (1936) са Липе. Оба су били теренски грађевински радници. Потом су се низ Плавушницу спутили ка води Возућици, оставили пријетеће поруке на манастирском зиду, и сутрадан навече у селу Јелчићи опљачкали и запалили неколико стамбених објеката, а у кући број 180 заклали домаћицу Ранку (Милоша) Павловић (1928), и на Орашју такође заклали Ковиљку Пашалић (рођена Ристић, 1936), супругу Несторову, иначе кћерку солунског добровољца Петра Ристића из Гостовића. Ранкин супруг, пензионер Госто Павловић је заробљен, одведен у Тузлу и жив размијењен након двадесетак дана испитивања и мучења – наводи се у књизи “Битка за Возућу”.

Школски одбор дистрикта “променио је историју” после жалбе породице Ристић на програм и након давања стручног мишљења професора Томаса Мокаитиса са Универзитета “Де Пол”, који је, иначе, деведесетих био агресивно антисрпски оријентисан.

Ристићи су иначе у Америку, као избеглице, стигли 1996. године.

Катарина, за “Новости”, објашњава:

– Имала сам 15 година када сам добила задатак да напишем семинарски рад на тему “Геноцид над Бошњацима деведесетих”. О рату сам знала оно што ми је отац испричао: да смо у Америку дошли јер су нам у Босни попалили све, а бака Ковиљка је на Возући силована и убијена 1993. Замислите како ми је било када сам видела литературу према којој треба да пишем рад! Тада сам опет питала оца.

Ранко наводи је био пренеражен када је видео “буклет” о босанском геноциду према ком његова кћер и њене другарице Кармен, Линдси, Арили и Елисон треба да направе радове. На зеленој насловној страни одштампана је композиција – српски великани, од Светог Саве, преко Николе Тесле, Јована Дучића, Новака Ђоковића, Владе Дивца… и стрелица која од њих “води” до масовних гробница Сребренице.

– Каћа је, наравно, написала свој рад из других извора и оцењена је највишом оценом – сећа се Ранко.

Професорка историје ми је саветовала да се жалим на градиво Школском одбору и они су заиста реаговали брзо. Ангажовани експерт са Универзитета “Де Пол” сведочио је да је у питању неистина и директор школе ме је и званично известио о промени наставног програма.

Ристић прилаже писмо директора:

* Реч “геноцид” се избацује и замењује речју атроцитиес, што се односи на наводну агресију Србије на Босну и Херцеговину.

* Потврђује се да председник Слободан Милошевић није био осуђен за ратне злочине нити геноцид.

* Из школског програма избацују се све књиге које су садржавале нетачне информације.

* Уводи се провера интернет информација које се користе у школству овог дистрикта.

* У програм се уводе документи и извори које је Катарина Ристић користила у својој истрази.

Катарина и њен отац Ранко, пореклом из Завидовића, у Америци су, тако, урадили посао за који и најмоћније лобистичке групе у САД тврде да је немогућ. Променили су антисрпски наратив у земљи у којој је он осмишљен и учинили да бар у њиховом округу истина о крвавим деведесетим у БиХ не буде лажна и једнострана.

Када је битка добијена, Ранко је успоставио контакт са порталом “Србијан тајмс”:

– Договорили смо се да обавестимо све наше епархије и сва удружења Срба у САД о путу како се лажна историја може променити – прича Ранко. – Систем у Америци омогућава свакој заједници да утиче на школство и да нема никавих проблема да истина надјача пропагандне лажи. То је велики посао и морамо ми Срби који живимо у САД да га урадимо, свако у свом америчком “дворишту”.

Антоније Ковачевић, уредник “Србијан тајмса”, за “Новости” објашњава планове:

“Обавестили смо врх СПЦ и нашу дипломатску службу у САД о свему и уверавају нас да ћемо добити сву неопходну помоћ. Српска заједница широм САД ускоро организовано креће да претреса градиво из историје”.