Пише: Горан Киковић, српски историчар из Црне Горе

-Протосинђел (архимандрит), митрополитски намјесник, игуман манастира Ђурђеви Ступови, национални и просвјетни радник, народни трибун, аустроугарски заточеник, ујединитељ и посланик Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори одржане у Подгорици 1918., један од четири наставника са почетка рада и први предавач из беранског краја Државне ниже гимназије у Беранама, пише о њему Зоран М. Зечевић.

Родио се у селу Буче код Берана 1869. године као најстарије дијете свештеника и племенског капетана Уроша Вековића (Пајковића) и мајке Толе, рођене Бојовић, у породици која је у то вријеме, заједно са породицом Нова Недића, дала највећи број интелектуалаца у беранској нахији. Основну школу учио је код манастира Ђурђеви Ступови, нижу гимназију завршио у Скопљу, након чега је уписао Богословску-учитељску школу у Призрену. Послије успјешног завршеног двадесетдеветог кола Богословије (1906/07), посветио се учитељском позиву. Просвјетну службу је започео у Скопљу, одакле се послије смрти четворо дјеце и супруге од маларије, заједно са сином Добривојем, вратио у Беране. Дијете је предао родитељима, а он се закалуђерио у манастиру Ђурђеви Ступови и прихватио духовно име Прокопије. Син Добривоје касније је службовао као послужитељ у Беранској гимназији. Сав животни вијек посветио је ширењу духовне културе и буђењу националне свијести српског народа беранског краја под отоманском влашћу. Сматра се једним од оснивача основне школе у Лубницама, гдје је неко вријеме био њен учитељ.

Отвореним нескривеним патриотским радом замјерио се турским властима, због чега је са овим члановима црквено-школске општине и групом виђених беранских првака, по пресуди пријеког војног суда почетком јуна 1910., брутално мучен на Беглуку јавним батинањем и излагањем највећем понижењу, у народу познатом случају – ”Беранска Голгота”. Од пребијања задобио је велики ожиљак на десној сљепоочници и трајно оболио. Заступао је Рашко-призренску митрополију у Беранама у чину протосинђела, а потом, са прекидима, током периода од 1913. до 1919. године, био управитељ-игуман манастира Ђурђеви Ступови. Отварањем Ниже државне гимназије у Беранама, школске 191314. године постављен је за наставника хришћанске науке, као први и једини предавач из ових крајева.

Предавао је само почетне школске године, а из разлога духових обавеза према манастиру, а по налогу српског патријарха, прекинуо је даљи рад у школи. Почетком Првог свјетског рата интерниран је у логор Болдогасон у Мађарској и тамо остао до његовог окончања. По повратку у ослобођени завичај постављен је за команданта мјеста у Рожајама гдје је активно учествовао на агитовању идеја о уједињењу Србије и Црне Горе. Као представник Беранског округа за срез Рожајски, биран је за посланика Велике подгоричке скупштине 1918. године. Умро је 4.марта 1919. године у манастиру Ђурђеви Ступови и сахрањен је на манастирском гробљу, на пропланку Борје.