Пише: Горан Киковић, српски историчар из Црне Горе
Дугогодишњи учитељ и управитељ народних основних школа беранског среза, истакнути просвјетни и национални радник, Аустроугарски и италијански заточеник, делегат Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори-Подгорица 1918., хонорарни наставник беранске Гимназије и Занатске трговачке школе. Пише о њему његов биограф Зоран М. Зечевић.
Родио се 1892. у селу Ровца, беранској кази. Два прва разреда основне школе завршио је на Улици у Шекулару, а трећи и четврти у школи код манастира Ђурђеви Ступови. Четири разреда гимназије учио је у Скопљу 1907/08. а тридесет четврто коло Призренско богословско-учитељске школе (1908-1912) у Призрену, након чега се вратио у завичај и посветио учитељском позиву.
Просвјетну каријеру започео је 1. септембра 1912. као учитељ Основне школе у Доњој Ржаници, гдје је у периоду од 31. октобар 1914. до интернације 1916. вршио управитељску дужност и истовремено био предсједник Школског одбора. Повратком из ропства наставља учитељску службу у беранском срезу: Беранама (1919) гдје је истовремено обављао дужност деловође школе.у Виницкој (26. фебруар 1919 – 20. август 1920) као учитељ и управитељ школе; Бучу (20. август 1920 – 5. април 1921) као учитељ. По потреби службе, неко вријеме предавао је хонорарно од часа српски језик у беранској гимназији (13. фебруар – 21. мај 1921), а такође и Занатско трговачкој школи школске 1919-1921. српски језик и писање. Именовањем за судију ратне одштете 21. маја 1921. напушта дужност учитеља у Бучу и након кратког времена, 16. јуна исте године бива премјештен за учитеља Основне школе у Пећи. Током периода новембар 1939 – март 1940. вршио је управитељску дужност школе, а потом враћен за учитеља. Поред редовног учитељског позива у Пећи, био је управитељ Женске занатске школе, хонорарни наставник у Занатској трговачкој школи и пећској Гимназији за предмет српски језик.
Први свјетски рат провео је у аустроугарској интернацији, логору Нађмеђеру. Повратком из ропства, испред беранског округа за Срез будимски, делегиран је за посланика Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори у Подгорици 1918. Почетком Другог свјетског рата интерниран је у Италију, одакле је због болести враћен прије времена капитулације. Учитељску службу наставио је послије ослобођења у Нишу, Краљеву и Београду, гдје је пензионисан 1974. у звању учитеља основне школе “Старина Новак”.
Према службеним карактеристикама овог периода „поклања примјерну пажњу школи и личном усавршавању,“ а током рада у Пећи оцјењиван оцјеном „нарочито се истиче“ и похваљиван од стране школских надзорника. Испољавао је смисао за друштвене активности. Још као ђак богословије биран је за секретара ђачке дружине „Растко“ (1910 и 1911). Бавио се стручно педагошким радом. Објављивао је књижевне прилоге у: Споменици литерарне дружине „Растко“ у Призрену, Југословенском учитељском гласу, а послије ослобођења сарађивао у: Пензинерском гласнику и Политици, кратким причама и прилозима, у којима је показао високи ниво књижевног изражавања. Био је ожењен учитељицом Даницом Митић (1902-1977) са којом је имао четири кћери, Љубицу удату Поповић (1925-1994), Стојанку-Цану (1927), Душанку (1932-1944) и Мирославу (1938-1944) које су погинуле током савезничког бомбардовања Пећи 1. септембра 1944. Пензионерске дане провео је у Београду и тамо преминуо 2. априла 1972. године. Урна са остацима положена је на Новом гробљу.
