Српска православна црква и верници данас славe Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Светом Георгију, који је у време цара Диоклецијана страдао бранећи хришћанску веру, посвећени су бројни храмови. Стефан Немања је ктитор манастира који представља зачетак хришћанске мисли у Србији.
“Дао је реч Светом Великомученику Георгију коме се молио, да ће ако буде изашао из заробљеништва подићи храм и посветити га њему. То није легенда, већ писани документи који су оставили његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани”, наводи јеромонах Гаврило из Манастира Ђурђеви ступови.
У Душановом граду – Призрену, делимично је обновљен храм Светог Ђорђа из 19. века.
“Призрен је једини град у Србији у коме имате десет средњовековних цркава у строгом центру. Оно нашта смо ми позвани јесте пре свега да очувамо свој идентитет”, наводи протосинђел Андреј, теолог.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање у реци.
Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору.
Понегде је обичај да се зеленилом кити на сам Ђурђевдан пре зоре, одлази у природу на “ђурђевдански уранак”, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем – “да буду напредни као врба”, ките здравцем – “да буду здрави као здравац”, копривом – “да коприва опече болести са њим” и селеном – “да им душа мирише као селен”.
Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана.
У то време, цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића.
Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Свети Ђорђе посечен је 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је “прождирала” бројне невине хришћане. Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац “незнабоштву”. Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
