Пише: Горан Киковић,српски историчар у Црној Гори
Међу значајне Васојевиће, велике заговорнике уједињења Срба у једну јединствену државу спада Јанко Спасојевић. Он један од главних иницијатора оснивања Велике народне скупштине српског народа Црне Горе новембра 1918; наставник, политичар, адвокат, народни посланик, ујединитељ, члан државног савјета; сенатор, теоретичар, публициста и новинар. Рођен је 1871. у Анџелатима код Андријевице. Од школске спреме завршио је: Основну школу на Андријевици;18 коло Богословско-учитељске школе у Призрену школске 1892/93; Духовну академију (теолошки факултет) у Москви и студије права у Петрограду. По завршеном школовању радио је најприје као економ манастира Високи Дечани, потом био наставник и одгајивач српских гимназија у Призрену, Скопљу и Солуну, након чега је једно вријеме провео на раду у Петрограду при руској државној служби као секретар Финансијске контроле.
Из Русије се вратио у своју Црну Гору, гдје је постављен за начелника Министарства финансија и Министарства грађевина. Потом је био управитељ пећско-ђаковичке, колашинске и зетске области; предсједник Главне државне контроле. Биран је за народног посланика Црногорске скупштине у два мандата (1906 и 19..!?). Почетком 1909. отпуштен је из државне службе као опозиционар те се до 1913. бавио адвокатурома, када је постављен за члан Великог суда (касације) на Цетињу; Почетком Првог свјетског рата вршио је дужност обласног управника у Подгорици и Колашину. Послије капитулације Црне Горе одлази у Француску и постаје министар правде и унутрашњих дјела у избјегличкој Влади од априла 1916. до подношења оставке јануара 1917. када прелази у Црногорски одбор за народно уједињење и постаје личност од повјерења Николе Пашића.
Окончањем Првог свјетског рата из Париза одлази за Солун а отуда за Црну Гору. Октобра 1918. изабран је за члана Централног Извршног одбора за уједињење у Пећи, одакле прелази у Андријевицу гдје је на народном збору упућен проглас за уједињење Србије и Црне Горе у заједничку државу и Краљевину Срба , Хрвата и Словенаца. Био је један од главних сазивача и члан Велике народне скупштине Српског народа у Подгорици новембра 1918. на којој је изгласано уједињење, а затим биран за члана делегације на конференцији мира у Паризу. Након 1920. постављен је за великог жупана у Чачку и члана Државног савјета у КСХС и КЈ на којем положају је остао до именовања за сенатора јануара 1938. године.
Писао је теоретске расправе и чланке. Објавио је већи број радова на српском, руском и француском језику. Током боравка у Паризу бавио се новинарством и издавао лист „Народна воља“. Политички је припадао чланству Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Одликован је Орденом Карађорђеве звијезде Четвртога реда (1934) као члан Државног савјета. Преминуо у Београду маја 1955. а покопан на Новом гробљу.
