Пише:Горан Киковић,српски историчар у Црној Гори

Иако су у племенском животу Васојевића све до нестанка самосталне црногорске државе ”кућићи и оџаковићи”, без обзира да ли су били школовани или не, играли главнуулогу, ипак се од краја 19. вијека, у цјелокупном животу краја, осјећао велики утицај школованих људи, а на првом мјесту просвјетних радника, којих је било највише, поред попова. Њихов утицај осјећао се видно како у Васојевићима у црногорској граници, тако и у турској. На турској територији сва њихова активност била је усресређена на организовање народа за борбу против Турака, а на црногорској још и за отпор апсолутизму Краља Николе. Школовани у Србији или српским школама на турској територији, васојевићки интелектуалци до 1918. године нијесу могли остати по страни од настојања да се у њиховом крају учврсти идеја о уједињавању Србије и Црне Горе у једну државу. Та њихова активност нарочито је видна од 1906. године, тј. од првих уставних избора у Црној Гори. Бомбашка афера 1907. године и колашинска 1909. јасно су избациле на видјело то расположење и скоро би се могло рећи да Васојевићи отада постају главна снага отпора самодржављу кнеза Николе и први борци за уједињење.

Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину, васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за присаједињење Црне Горе Србији и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.

Међу угледне Васојевиће посланике Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори био је свакао Томовић Станише Божидар (Матешево 1891.- Подгорица 1945), правник и судија. Рођен је 1891.године у Матешеву, гдје је и завршио основну школу. Школовање је наставио у Београду гдје је школске 1903/04. године положио испит зрелости. Правни факултет је уписао 1907. а дипломирао 1911. године. Био је посланик 1918. године у вријеме Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори.

По завршетку студија радио је у Беранама као секретар суда, потом као судија Окружног суда у Подгорици и као замјеник јавног тужиоца у Подгорици. Извјесно вријеме ради као предсједник суда у Пријепољу, да би након тога био судија Великог суда у Подгорици и на крају судија Апелационог суда у Подгорици. У исто вријеме био је и главни и одговорни уредник Правног зборника. Објавио је књигу „Наследно и обичајно право у Црној Гори“. У вријеме италијанске окупације 1941. године, одмах је поднио оставку на судијску функцију. У вријеме Другог свјетског рата није припадао ни једном покрету. Божидар Томовић убијен је 06. јануара 1945. године од стране комунистичких власти. као што се види није сарађивао са окупатором и убијен је само зато што је био угледна личност и наравно није припадао бандитском комунистичком покрету.Од бројних одликовања треба истаћи Орден Светог Саве и Орден Југословенске круне. Био је ожењен учитељицом Славком Јовићевић, са којом је имао три сина (Бранко, Драгомир и Владета) и двије кћерке (Споменка и Олга).