Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори
Народни посланици учесници Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори одржане од 24-29. новембра 1918. године, са подручја Васојевића, . Посланици који су заступали Васојевићку област били су:
Из округа Андријевичког: Јанко Спасојевић, Зарија Вуковић, Љубо Бакић, Велимир Јојић, Марко Ћулафић, Ново Вугделић, Љубо Вуксановић, Новица Поповић, Божидар Томовић, Радослав Јагош Вешовић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Саво Пауновић.
Из округа Беранског: Милосав Раичевић, Прокопије Вековић, Милан Поповић, Никодим Цемовић, Љубомир Поповић, Александар Поповић, Тома Јоксимовић, Мило Делевић, Александар Бојовић, Милош Поповић, Крило Балшић, Никола Мићовић, Андро Савић, Богдан Обрадовић, Радосав Јоксимовић, Вукајло Девић, Милић Дабетић.
.ДР РАДОСЛАВ ЈАГОШ ВЕШОВИЋ,ПОСЛАНИК ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ
Др Радослав Јагош Вешовић рођен је 1891. у Колашину. Дјетињство је провео у подбјеласичком селу Буковој Пољани. Основну школу завршио је у селу Баре Краљске, године 1903., у Солуну је уписао први разред гимназије, а затим прелази у Српску скопску гимназију, гдје је завршио пети разред. Матурирао је на Учитељско-богословској школи у Призрену. Као одличан ученик заинтересовао је руског конзула у Призрену, који му је преко руске владе обезбиједио стипендију за студије на Филозофско-теолошком факултету у Кијеву гдје је дипломирао 1914. године. Те године је Аустро-угарска завојштила на Србију и Црну Гору. Ватрени српски патриота, Вешовић, хитно се враћа у домовину и сврстава у борбене редове против завојевача, гдје је запажен као изузетно храбар и пожртвован српски борац. Послије окупације Црне Горе, 1916.године, са својим стрицем ђенералом Радомиром Вешовићем и другима Радослав-Јагош Вешовић одметнуо се у комите. Двогодишње комитовање је, под сталним портјерама окупационих снага, било изузетно тешко. Након дугог верања по васојевићким и кучким селима и планинама, комите одлуче да се придруже српским јединицама на Крфу. Но, послије дуже вратоломије преко Проклетија и албанских насеља до Љеша и Кроје, не могавши стићи до Грчке, послије двије године страдања децембра 1917. године, Радослав-Јагош Вешовић се са својим стрицем ђенералом Радомиром Вешовићем и другима у тој групи враћа завичају, жртвујући себе да би олакшали неподношљив зулум окупатора над народом. Послије ослобођења 1918. године, биран је за посланика Велике народне скупштине у Подгорици, која је прогласила уједињење Црне Горе са Србијом, чији је он био ватрени поборник. Једно вријеме је радио у Одсјеку за просвјету Извршног одбора за уједињење, а потом је постављен за директора гимназије у Пећи на којој дужности остаје до 1921. године, када одлази за Београд. Но, Р.Ј. Вешовић није могао бити задовољан са службом само ради пуке егзистенције. У жељу да се посвети науци, одлази у Париз и Лозану, гдје на тамошњим универзитетима наставља са усавршавањем. На Универзитету у Лозани одбранио је докторску дисертацију ”Толстои ет ле проблеме де П едуцатион морале ет религиеусе” и добио титулу доктора филозофских наука. Дисертација је штампана као посебно издање Универзитета Француске 1931. године, на француском језику.
Од 1930.године, радио је као професор у Сарајеву, интензивно се бавећи науком из области филозофије, историје, педагогије, етике и етнологије. Поред посебних радова, др Вешовић је објавио око тридесет научних радова, а сарађивао је у гласилима ”Ловћенском одјеку”, ”Записима”, алманаху ”Јужњак”, ”Професорском гласнику”, ”Књижевном прегледу”, ”Новој Европи”, ”Делу” и др., али, његово главно и животно дјело је ”Племе Васојевићи”, са картом области Васојевића, која садржи 471 страну са предговором проф. др Јована Ердељановића које је наградила Српска академија наука. Академик Ј. Ердељановић у предговору каже: ”Велико и знаменито племе српско, Васојевићи, са својим седиштем међу високим планинама… доста дубоко у унутрашњости српске земље и далеко од главних саобраћајница није могло толико долазити у додир с осталим светом (…). Зато о њему имамо веома мало вести из ранијих векова наше историје. (…). Тај тешки задатак узео је на себе госп. др Радослав Вешовић, који му је, као рођени Васојевић, пришао с особитом вољом и љубављу. (…). Велики труд, љубав и пожртвовање које је госп. Вешовић уложио радећи на овом послу, донели су несумљиво обилате и ми му можемо бити искрено захвални, што је нашу науку обогатио једним ваљаним и врло корисним дјелом”, завршава академик Ердељановић.
У Другом свјетском рату није учествовао, али је као српски патриота био одан својој отаџбини и свом страдалничком народу. Послије ослобођења радио је као професор у гимназији у Беранама гдје је и пензионисан. Животни принципи су му били морал и етика Лава Толстоја о коме је написао и посебан рад, али које је са осталим радовима изгорело заједно са кућом. Др Вешовић се није женио и није имао потомства. Као пензионер живио је самачким животом у свом родном подпланинском селу Буковој Пољани надомак Колашина, гдје је 15. јануара 1968. године, у 77-тој години живота испустио своју племениту душу. Сахрањен је 17. јануара на сеоском гробљу Метешево уз присуство бројних учесника из андријевачке, беранске, бјелопољске и колашинске општине. Од посмртних остатака др Вешовића пригодним говорима опростили су се др Божидар Вуковић из Бијелог Поља и Свето Мартиновић, наставник из Бара Краљских.
