Припремио: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори

Зарија Миљанов Јоксимовић, како пише његов биограф Зоран М. Зечевић, је био учитељ народних основних школа, племенски и обласни капетан, доњовасојевички првак, истакнути национални радник и учесник ослободилачких ратова, заточеник свих окупационих сила које су поробљавале ове крајеве, угледни грађански политичар, предсједник Радикалне странке у беранском срезу, народни посланик Скупштине Краљевине Југославије, предсједник општине Берана и срески начелник у пензији. Родио се 1875. године у Пешцима, беранском срезу, у многочланој породици Миљана Јоксимовића, официра црногорске војске, и мајке Лепосаве, рођене Поповић из Лушца, сестре попа Максима Поповића. Основну школу похађао је код манастира Ђурђеви Ступови, Двадесет друго коло Призренске богословско-учитељске школе завршио је у Призрену школске 1898/9. у генерацији са Григоријем Божовићем.

Зарија је у периоду од 1900. до 1912. службовао је као народни учитељ основних школа у разним мјестима Метохије, Раса и Санџака, а у међувремену током 1909. помиње се као писар Духовног суда у Беранама. Године 1903. постављен је у Горњем Заостру код Берана за првог учитеља школе. Школске 1911/12. (август 1911) именован за контрактуалног учитеља у Трепчи код Андријевице, а учитељовао је и у бучичкој Основној школи. Током службовања у Санџаку посветио се националном ослободилачком раду и пуне три године водио четничку акцију због чега је прогоњен од турских власти. Као вођа те акције био је осуђен на смрт због чега је емигрирао у Црну Гору и тамо провео неколико година. Послије проглашења устава у Турској вратио се и наставио свој национални рад. Штитећи националне интересе житеља Доњих Васојевића био је ухапшен у ”Беранској афери” и спроведен у Сјеницу.

Ослобођењем територије Доњих Васојевића у Првом балканском рату и њеним припајањем Црној Гори, Указом Краља Николе Првог од 16. новембра 1913. године постављен је за капетана рожајске капетаније, а Указом ЊВ Краља Александра Карађорђевића 1924. г. за поглавара среза беранског, са којег положаја је пензионисан 1925. г., након чега се стално настанио у Беранама. Године 1933. изабран је за предсједника беранске општине, гдје се нарочито залагао на комуналним питањима. Током овог периода његовом заслугом саграђен је нови пут од Берана до Лубница, а такође извршен умир између завађених браственика Шћекића и Обрадовића. У личном животу врло тих, тактичан у опхођењу, приступачан и близак својим ђацима и обичним људима. Политички је припадао Југословенској радикалној заједници са значајном подршком браственика, имућних људи, једног броја интелектуалаца из државне управе и муслиманских првака из Бихора. Као човјек високог угледа и ауторитета, на изборима 1935. г. изабран је за народног посланика скупштине Краљевине Југославије за берански срез, на листи Богољуба Јевтића.

Учесник је свих ослободилачких ратова у Васојевићима и Црној Гори. Први свјетски рат до његовог окончања провео је у интернацији, логору Болдогасон. Током Другог свјетског рата, војно-политички неангажован, због свог великог утицаја у народу окупационе власти су га интернирале Италију, а по капитулацији бива премјештен у Њемачку, одакле је изнемогао и стар враћен у домовину. Коначно ослобођење дочекао је у Београду, одакле се упутио у Беране. По налогу беранског партијско-политичког руководства ухапшен је у Пећи децембра 1944. г. и ликвидиран без суђења. Мјесто укопа није пронађено. У браку са Стојаном Микетић из Андријевице имао је пород: Михаила и Душана, који су умрли као дјеца, Милорада, дипл. правника (1903-1931), Драгољуба-Драга, дипл. инжењера (1909-1942), стријељаног од Њемаца у Нишу и кћи Милицу-Мику, удату Лекић. За рад на националном пољу и ослободилачким ратовима одликован је: Орденом Даниловог крста петог степена (1907), Орденом Светог Саве петог реда (1929), Орденом Југословенске круне четвртог реда (1937), као и медаљама: Освећено Косово 1912, за учешће у Другом балканском рату 1913. г., за учешће у Првом свјетском рату (1914-1918), за 25-годишњицу ослобођења Србије (1912-1937). Као трајан помен и знак захвалности, братство беранских Јоксимовића подигло му је достојно спомен обиљежје на Српском православном гробљу у Беранама. Описује ову значајну личност Васојевића у првој половини Двадесетог вијека писац и биограф Заријин Зоран М. Зечевић.