Пише: Иван Милошевић

Невјероватно је да у доба короне историјски јуришници ДПС-а имају времена за обрачунавање са четницима и користе своје портале (Порталаналитика) да се и данас када нам зараза вреба испред врата, обрачунавају са њима. Јутрос је то урадио др Аднан Прекић на поменутом порталу, стрпао четнике, усташе и Њемце у један кош, оне прве прогласио Антихеројима иза којих су остали само злочини и по ко зна који пут бетонирао комунистичку слику о тим догађајима. Који је враг овом Аднану да копа након 75 година по православним ранама у Црној Гори и да након толико времена оптужује четнике за оно што јесу и нијесу урадили! Када се већ дохватио те теме Другог свјетског рата зашто не објави текст о муслиманским злочунима над Србима у Плаву и Гусињу од 1941. до 1945. године и коалицији муслимана и Албанаца из тог краја са Италијанима и Њемцима. Има тога пуно да се о томе пише, а о томе се и данас ћути, али и Аднан о томе ни слова, али зато четнике прозива и тај несрећни братоубилачки рат враћа и у доба короне. Који ти је враг, Аднане, мани се залудног посла и остави четнике на миру и остави нас православне да нађемо начин да превијемо и залијечимо братске ране, опростимо једни другима и достојно наставимо да поштујемо своје претке који су животе дали за кокарду, краља и монархију, али и за петокраку. Овога пута објављујем свој текст који сам о Лијевчу Пољу објавио на порталу ИН4С. Иако нијесам историчар, не могу, а да не одговорим Аднану, а и није ме много брига уколико ништа од овога не прочита ( вјероватно и он све то добро зна, него ћути), али ја спасих своју и душу свога дједа капетана ЈВуО, Милоша Милошевића, кога су у Кочевском Рогу 21.маја 1945. године без суда и на правди Бога стријељали партизани и коме ни након седам и по деценија не могу да одем на гроб (јер га нема), који су од мене, његовог унука, сакрили идеолошки преци Аднана Прекића!

Људима образованима на комунистичкој литератури као научна фантастика изгледа податак да су партизани, Њемци и усташе, заједно ратовали против заједничког непријатеља. Међутим, на Лијевчу Пољу у БИХ баш то се догодило, јер су се у априлу 1945. године у том мјесту против црногорских четника у заједничком фронту нашли партизани, Њемци и усташе. Колона од више десетина хиљада црногорских четника, али и народног збјега нападнута тифусом и умором од непрекидног марша, у Лијевчу Пољу након сукоба са неупоредиво јачим непријатељима је десеткована, а тај пораз умногоме је одредио судбину војника под командом Павла Ђуришића. О томе како је било на Лијевчу Пољу у књизи „Расуте кости“ писао је Михаило П. Минић. Он је учествовао у борби на Лијевча Пољу, а своје записе објавио је у емиграцији 1965. године.

–У само праскозорје 4. априла 1945 године,загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевчу Пољу. Нарочито јако дејствује немачка далекобојна артиљерија са леве обале Саве, која бљује клупка усијаног челика и расипа по територији, на којој су четнички одреди. Послије дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке. Митраљези и пушкомитраљези расипају рафалима зрна на све стране. Пушке пламте без предаха, а тенкови надиру, на које пожртвовани борци бацају ручне бомбе. Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја, које судобили од Енглеза. Једновремен напад са три стране. Јечи равница Лијевча Поља. Ломе се витешке кости под усијаним челиком. Код војске и народа четничких одреда изражава се гњев и презрење према противницима. Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји пружају очајани отпор.У току првог окршаја настаје тешко стање. Изненадним нападом са тенковима, користећи маглу и познати терен, усташе су продрли клином на сектору прве дивизије и 29. Херцеговачког пука. Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана. Услед овог бочног продора на десном крилу помоћу тенкова, настала је моментална збуњеност, али брзим попуњавањем угроженог места и дивовским пожртвовањем витезова мријет навикнутих, усташка моторизација је задржана, а њихови одреди одбачени на првобитне положаје. На крајњем десномкрилу витешки се одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом. Такође се витешки одржао 7. пук прве дивизије,код кога је био са штабом и командант дивизије херој Иван Ружић. Херцеговачки одред је много проређен. Многи хе роји из омладинског пука пали су. Под притиском страшног разорног дејства немачке артиљерије, која је имала два циља: уништити куће српских села и уништење четничких одреда. Затим, под притиском тешког ватреног оружја, са десне обале Врбаса од стране партизана и моменталног усташког продора путем тенкова на десном крилу, повлачи се са истакнутих положаја избеглички народ, болница, комитет и комора и концентрише се на територији села Разбоја, где се налази и врховна команда четничких снага, пише Минић о првим данима борбе на Лијевча Пољу.

Наравно, они који се куну у комунисте могу да не вјерују у све ово што пише Минић и то прогласе великосрпском завјером и причом, али и озбиљни историчари дали су позитивне оцјене о књизи „Расуте кости“. Уз то и елементарна логика и здрав разум траже да се о неким догађајима консултују различити извори. Не треба посебно доказивати да о Другом свјетском рату, па и о Лијевчу Пољу, у Црној Гори и даље доминира комунистичка литература, а остала извори као да не постоје. Ваљда је дошло вријеме да се томе стане на крај и да јавност буде уопозната и са осталим странама. И то не због тога да се неко некоме свети, али ваља знати шта се заправо десило у грађанском рату у Црној Гори, како се то више никада не би поновило.

ПС. Посебна прича је стријељање преживјелих црногорских четника у Словенији у прољеће 1945. године. Иако се чини да су комунисти то урадили стихијски и у једном дану, они су пажљиво биљежили податке о свакоме кога су стријељали. У Србији су већ објављени неки спискови из архива УДБЕ. То су заправо обичне свеске тврдим повезом и на линије са именима стријељаних. Неке податке о убијенима у Словенији из колоне црногорских четника објавио је и Драган Радевић у књизи „Братоубилачки рат“. Ипак, већина тих спискова још увијек је у трезорима србијанске УДБЕ и није познато када ће они бити објављени.