Пише: Бранко Радун

Протестне литије у Црној Гори око бољшевички антицрквеног закона су феномен који је изненадио све – политичаре, медије, али и црквене великодостојнике. Ово чудесно буђење националне и духовне свести код обичног народа који је прави херој овог времена је изгледа изненадило и Мила и митрополита (с том разликом да се други снашао и преузео тему). Тема литија које мењају Црну Гору, али и регион, присутна је и у светским медијима због своје необичности – као да смо у времену 21. века и постмодерне која релативизује све угледали призор из средњег века.

Зашто је овај феномен масовних литија изненадио и привукао пажњу светских медија и аналитичара? Због тога што маса света са крстовима и иконама која се пробија кроз планине и снег не личи ни не једну појаву у данашњој Европи која је огрезла у либералном индивидуализму и не мари ни за шта осим за егоистички схваћен интерес и хедонизам. С друге стране, јасно је да ово није организовала ни власт ни опозиција али ни западне структуре моћи за које смо навикли да стоје иза свих „дешавања народа” .

Па ко је онда то покренуо? Ако питамо народ у Црној Гори они кажу – Свети Василије Острошки. Власт Мила Ђукановића је ударила на светиње и на Светог Василија а тамо његов благослов а још више његова клетва много значе. Наравно, Свети Василије није усамљен, уз њега су и Свети Сава и кнез Лазар и Свети Петар Цетињски и Његош, као и други свети и праведни људи наше традиције. Да је реч о личном сукобу Мила и Светог Василија говори и то да је Ђукановић о Василију говорио као о „мртвацу” чији манастир и чије мошти треба да буду државно власништво. Људи су из архетипског страха да не саучествују у нападу на светињу (а то је тек у другом кораку питање црквене имовине и статуса Српске православне цркве у Црној Гори) и у страху да не падну под проклетство Светог Василија превазишли страх од репресије црногорског режима који се до сада много пута показао као ауторитаран и као онај што жели да уништи српски идентитет Црне Горе (верски и национални).

Зашто је Ђукановићев режим кренуо против цркве, против Василија Острошког а тиме и против већине свог народа (у протестима учествују и они који се декларишу као Срби али и ДПС Црногорци)? До сада тај режим није чинио грешке а камоли да удара на светиње и да већински народ буде огорчен на потезе власти. Уместо да смирује ситуацију и попушта он се инати и доводи Црну Гору на ивицу унутрашњих сукоба. Постоје два објашњење за овакво безумље црногорске власти – прво је да је реч о ирационалном понашању с циљем укидања свега српског у Црној Гори како би се довршио пројекат „црногорске нације” а друго је да је то део агенде и обећања датих менторима на Западу са циљем смањивања утицаја Србије и СПЦ у Црној Гори јер су они „продужена рука Кремља”. Тешко се определити за једно од ова два објашњења али смо склонији да верујемо да је пре реч о геополитичком утицају натових структура него о ирационалној „истрази посрбица” од монтенегринске елите.

Понашање митрополита је било логично. Он је желео компромис са Милом и очигледно је био спреман да пристане на значајно попуштање да не би долазио у сукоб са човеком кога је толико пута задужио. Но, тврдоглаво инсистирање на антицрквеном закону од власти са једне и самоникли народни покрет отпора којим се обнавља црквена и српска национална свест у Црној Гори, с друге стране, приморале су га да стане на чело велике свенародне литије. Сад митрополит има иза себе „војску” много већу но што је има Мило и он је сад најутицајнији човек Црне Горе. Он може довести до смене режима, наравно уколико то жели. Митрополит је данас једина опозиција Милу Ђукановићу иако је очигледно да он то није желео. Са друге стране Ђукановић је свестан да ће временом протести јењавати а да ће позиција митрополита слабити. Без обзира на односе Мила и митрополита и како ће се тренутна конфронтација разрешити – онај који је већ дубински променио Црну Гору и који ће утицати на изборну вољу је Свети Василије Острошки. Црна Гора после литија је сасвим другачија од оне пре њих.

Извор: Политика