Мило Ђукановић покренуо је велики пројект друштвеног инжењеринга у Црној Гори који ме неодољиво подсећа на бољшевичке покушаје под Стаљином: кренуо је да промени националну свест народа кроз агресивну манипулацију државним и црквеним институцијама.
Сам рече да жели да ојача црногорски идентитет кроз закон о слободи вероисповести „како бисмо ојачали свест грађана о сопственом идентитету“. Чудно је да у Европи 21 века неко хладнокрвно говори о јачању националног идентитета, а да истовремено стреми учлањењу у НАТО и Европску унију, које баш и нису храмови за очување и јачање тог истог идентитета. У НАТО-у је Ђукановић мањи од маковог зрна, да га не би послали у Хаг. А Европска унија се, како је и деци познато, чак заснива на одрицању од дела националног идентитета заједно са преносом разних надлежности са националног нивоа на Брисел и развијањем европског идентитета.
Како се слаже Ђукановићево јачање црногорског идентитета са његовом старом причом о Црној Гори као грађанској држави? Па, јел’ грађанска или национална? Или је грађанска када треба замазивати очи слушаоцима, посебно оним европским, а национална, боље рећи националистичка на делу? Британцима је на срцу одбрана националног идентитета, па су лепо напустили Европску унију не бусајући се у прса јуначка како је Велика Британија космополитска грађанска држава, што је свакако у далеко већој мери него Ђукановићева Црна Гора.
Потреба да се ојача неки национални идентитет значи, у ствари, да је он данас слабашан, да некако није на уобичајеном нивоу идентитета других нација, биле оне италијанска, француска, хрватска или српска. И заиста јесте тако: Ђукановић осећа да не може да се поузда у снагу црногорског идентитета и оде са политичке сцене оставивши незавршен свој пројект монтенегризације Црне Горе. Осећа да још увек многи Црногорци нису начисто ко су и шта су: одабрали су да буду Црногорци, али их у сновима прогањају дедови и прадедови Срби. Имају двоструки идентитет, неки мање неки више. Зна Ђукановић врло добро да је део Црногораца то само због снаге политичке репресије коју он сам производи, и/или због политичког подмићивања функцијама или парама свеједно, и да ће се у неким слободнијим (постђукановићевским) околностима један део вероватно вратити свом српском стаблу.
И Ђукановић је својевремено имао двоструки идентитет, па га се, мисли, решио. Ипак, није немогуће да на крају пође стопама Данила Киша, који се током дела живота представљао као Јеврејин, што је било корисно за његов успех на Западу, да би на крају одабрао да умре и буде сахрањен као српски православац.
Мрачно наличје Ђукановићеве идеје о јачању црногорског идентитета је намера слабљење српског идентитета. Ђукановић је јасно уочио да је после Другог светског рата дошло до стварања црногорске нације под строгим комунистичким руководством, али и да је тај процес заустављен пре окончања. Монтенегрини су се надали да ће се под Ђукановићем тај процес релативно мирног преласка Срба у Црногорце наставити и завршити елиминацијом Срба, али је запело. Међу Србима остадоше они најтврђи, које није било могуће ни заплашити ни подмитити, и који су спремни на отпор.
Једини начин, мисли Ђукановић, да се сломе Срби и евентуално претопе у Црногорце је да им се узме црква, која је важан елемент њиховог идентитета. Штавише, црква би се могла искористити као механизам за трансфер Срба у Црногорце уколико његова држава преузме контролу над њом и усмери рад у пожељном националном правцу.
Да је преузимање СПЦ Ђукановићева идеја јасно произилази из његових јавно изговорених речи како је „Црној Гори је потребно да има сопствену православну цркву“. То свакако не може бити тзв. Црногорска православна црква која ни уз широку подршку власти за три деценије није одмакла даље од почетка. Њу не признају ни грађани Црне Горе ни остале православне цркве, па самим тим представља само једно малобројно удружење грађана. Ни њен поглавар није православни јерарх. Не, нема Ђукановић намеру да се бави мучним и дуготрајним послом реанимације једног мртворођенчета.
Ђукановић би да на брзину стекне готову цркву, која је и аутокефална (има признање света), која има цркве и манастире, вернике, паре, све што треба његовој цркви. То је, свакако, СПЦ. Само још да је преотме. А смислио је и начин, помоћу притиска државног апарата.
Верујем да је основна идеја да изврши велики притисак на црногорско крило СПЦ и да потом договори „компромисно“ решење којим би се оно суштински издвојило из састава СПЦ и постало неутрална, ничија православна црква у Црној Гори. Као мамац би вероватно понудио да већина свештеника буде задржана у служби са повољним статусом, да јој се не дирају имовина и новац на рачунима, да односи са државом постану пријатељски. То „пријатељски“ свакако значи да поштује и слуша власт, макар онолико колико је СПЦ својевремено коегзистирала са Брозовом влашћу. Основна идеологија нове цркве морала би да буде оријентација на јачање црногорске државе и црногорског идентитета, додуше уз поштовање и српских верника појединачно. Како јасно рече Ђукановић да ће „цркве и под контролом државе наставити да примају православне вернике“. Каква мисао! Цркву ће држава „контролисати“, без обзира на XXИ век и све слободе дивног Закона о слободи вероисповести! А држава ће чак дозвољавати да цркве и надаље „примају православне вернике“. Е, хвала Ђукановићу на толикој великодушности. И то је та грађанска држава Мила Ђукановића, у којој држава контролише цркве и дозвољава (или не дозвољава) верницима да их посећују. Мени то више личи на концепт Стаљиновог Гулага.
Друга врста притиска се очитује последњих дана: Пореска управа ЦГ саопштава да Митрополија дугује за порезе вишемилионске износе и прети пленидбом. Њено саопштење је свакако јефтина пропаганда и део медијског рата, јер није наведено ништа озбиљно – за које се озбиљне порезе дугују то дугује (ПДВ? Порез на имовину?), већ се само помињу ситни доприноси за пензије свештеника. Митрополија је одмах детаљно и уверљиво одговорила, али бити у праву није довољно пред Ђукановићевом државном управом. За сада је Ђукановићева идеја само претња Митрополији, али је сасвим могуће да се крене у пленидбу.
Каже Мило Ђукановић да ће „Црна Гора бити демократска држава у којој ниједна верска заједница неће доминирати“. Значи, држава је недемократска уколико нека црква доминира над другима. Није баш интелигентно. По овом Ђукановићевом критеријуму ретко је која савремена држава демократска: то нису ни Италија или Француска, у којима доминира католичка црква; то нису ни Шведска, Британија и САД, у којима доминирају протестантске цркве; то није ни Грчка, у којој доминира православна црква. Да ове и сличне државе падну Ђукановићу шака скресао би им он доминантну цркву на праву меру, преузео је у државне руке и обезбедио равноправност изражену једнакошћу бројног стања пастве. Уз то, изгубиле би имовину, па би и на тај начин биле равноправне.
Цео концепт Ђукановићевог националног инжењеринга је тако једна ружна комбинација технологије совјетског бољшевизма и мотивације клеронационализма средњег века. Нема ту либералне, грађанске државе XXИ века ни за лек.
По свему судећи, Ђукановић се прерачунао. Очекивао је далеко мањи отпор Срба у Црној Гори с обзиром да су под комунистима добрим делом ћутали и прелазили у Црногорце, па се надао да ће и овог пута. Али, после разбуктавања протеста није устукнуо, напротив. Заоштрио је реторику против Срба и српског национализма, Београда и Москве, што су све флоскуле које лако налазе подршку у региону и на Западу. Није упутио Србима, који чине трећину становништва Црне Горе, ниједну реч умирења или гаранција да им се неће ускратити грађанска, верска и национална права. Очигледно иде на изнуривање, односно чека постепено гашење литија и протеста у целини. За наду је да ће се раније појавити пукотине у ДПС-у, које би могле означити почетак краја Мила Ђукановића.
Извор: Стање ствари (аутор Бошко Мијатовић)
