Пише: Андрија Мандић

Милош Јововић, Ранков отац, студирао је прије Другог свјетског рата у Београду заједно са Милованом Ђиласом, и доста добро су се знали. Милош је био бјелаш, Србин и Карађорђевићевац, а Милован комуниста, републиканац, револуционар и отац црногорске нације.

У једној својој пјесми Ранко описује тренутак када је његов отац, пред сами крај Другог свјетског рата, одлазећи на зли пут према Зиданом мосту и властитој погибији, рекао својој жени да вјерује да Милован Ђилас неће затријети његову породицу. Мајка Ранкова се није никада обратила Миловану Ђиласу. Обратила се Богу. И ми смо преживјели – каже крај те Ранкове пјесме.

Ранко је очевим стопама, скоро цио живот ишао по “злом путу“, али се увијек, попут своје мајке, обраћао Богу да би преживио. Посебно је у неколико последњих мјесеци често причао о своме оцу Милошу. Радовао сам се што Марко, Петар, Коча и други млади Срби из мога окружења, слушају и памте Ранкове ријечи, а посебно приче о професору Милошу, његовим сузама за убијеним краљем Александром, разговорима са четничким командантом Јаковом Јововићем, комунистичким комесаром Душаном Влаховићем…

Ранково и моје пријатељство, наши разговори, међусобно разумијевање, тешка судбина коју су подијелиле наше породице, чине моју тугу због његовог одласка великом и дубоком, јер на њу не утичу само чињенице да је у питању једна од изабраних глава српског народа, један од његових највећих пјесника, већ и тужна истина да на овом свијету више нема оног кога сам волио и поштовао као свога оца.

Кад су у лажном суђењу осудили Михаила, Милана, мене и нашу браћу и сестре из Србије, Ранко је загрмио оним гласом који никог не оставља равнодушним. Желио је да поручи српским непријатељима да ми нисмо сами него да уз нас стоје генерације наших предака и наших сународника које желе да заједнички подијелимо и добро и зло. Његова доследност, љубав и вјера у Бога и српство били су један од важних путоказа за нас, његове националне и политичке наследнике да истрајемо и никада се не поколебамо, него да чврсто вјерујемо у будућност српског народа и другачију Црну Гору.

Над његовом поезијом укрштали су пера знани и незнани критичари, добронамјерни и који су га вољели, али и они други. Био је пјесник из реда оних бардова по којима се памтила и вољела српска поезија, о чијим су београдским данима, а више ноћима, испредане бројне легенде. Ранко није писао поезију, он ју је живио и преживљавао. Сваки његов стих био је кап његове крви, његов ДНК а свака његова пјесма била је, не производ промишљања већ праисконски крик напаћене, повријеђене душе, душе пуне ожиљака који никада нијесу зарасли до краја.

Због те искрености, због сирове и ничим спутане снаге која је избијала из ње, његова поезија је лако и директно налазила пут до читалаца и била и схваћена и вољена. Упечатљив је био интервју који је један дукљански новинар водио са Абдулахом Сидраном, и када су се дотакли књижевности, Сидран је, на запрепашћење дотичног, рекао: ,,Ранко Јововић је најбољи пјесник у Црној Гори, је ли жив Ранко?“ Јесте, жив је Ранко.

У вријеме најжешће комунистичке репресије над слободном мишљу, Ранкова се мисао цијенила и потајно јој се дивило. Због своје искрености, због оштрине у којој није било пакости, због истурених груди којима је бранио сваки свој стих, његова пјесничка величина никада није била званично призната и награђена, али никада није била ни оспорена. А он, непомирљив прво сам са собом а онда са свима који су кроз живот газили погнутих глава, када су и режим и званична критика намјерно окретали главу од њега, није тражио од њих ништа, већ је, као син своје мајке, тражио само једно: “Не окрећи главу од мене, Господе“.

Знао је Ранко, знао је Пјесник, да ако та глава остане окренута к њему, све остале могу само да завиде. И завидјели су му. Њихова пизма ишла је дотле да, послије Његоша и Матије Бећковића највећи српски пјесник буде заобиђен код додјеле награда, признања и звања, али је зато био признат, слављен и бескрајно вољен од оних којима је душом и пером без остатка припадао.

Посебно од нас од којих он није окретао главу, него био највећа могућа подршка, савјетник и пријатељ и када смо хапшени и када смо извођени пред суд и када су нас неправедно пањкали и олајавали. Нарочито је био задовољан нашим држањем и поступањем у Скупштини Црне Горе када се усвајао срамни закон против наше Цркве.

Ранко Јововић је био један од оних генијалних умова, огромне стваралачке снаге, који се издвајао својим креативним потенцијалима и личним ауторитетом. Створен да се уздигне изнад осредњости и баналности. Имао је снажан осјећај за припадност српском народу, који је сматрао органском цјелином, јединствене културе, без обзира на све локалне особености које су дио богатства нашег историјског наслеђа.

Он је добро знао да српска нација почива на међусобној солидарности њених припадника и на истицању заједничких врлина и вриједности. Зато се и у времену тешке болести, посебно радовао подршци и снази српске солидарности коју су наши сународници изван Црне Горе давали у одбрани светиња Српске православне цркве.

На овоме свијету, ни у животу ни у поезији, Ранко Јововић није сагињао главу ни пред ким да би је на оном свијету могао сагнути пред Оним од кога се тражи опроштај за све грехове. Али не да је сагне зато да би му се гријехови опростили, јер је он још давно био изричит да му ништа не буде опроштено, већ да покаже да је такав, понекад грешан али увијек свој, био да би могао своју главу заложити само Њему.

И када је читав народ који је пјесник волио, на који се љутио али који је увијек бодрио и подстицао, пошао на величанствене литије, пошао да пронађе Господа и његову љубав, силу и правду, Ранко, који је на том путу одмакао далеко испред свих нас, није могао коракнути напријед нигдје до право ка Њему.

Нека му душа почива у рајском насељу.

Извор: ИН4С