Закон о слободи вероисповести изазвао је узнемиреност грађана Црне Горе и пољуљао однос те државе и Србије. Да је тај акт неуставан тврди Митрополија црногорско-приморска, у којој сматрају да је истински циљ закона, то јест његових спорних чланова 62, 63 и 64, да легализује преписивање њене имовине, то јест власништва Српске православне цркве у Црној Гори, на државу. И један од експерата који је учествовао у изради Устава Црне Горе из 1992. године, професор Благота Митрић, сматра да контроверзни закон није усаглашен с највишим правним актом те земље.

–Одредбе Закона о слободи вероисповести нису у складу с уставним одредбама и позитивним правним прописима државе Црне Горе и представљају нуклеус правне несигурности у једној држави. Реч је о члановима 62, 63 и 64 овог закона. По мом суду, ове законске одредбе су саме по себи контрадикторне зато што се овим члановима прописује нешто што је већ регулисано правом, то јест Законом о управном поступку и Законом о парничном поступку. Чињеница је да постоје коначна решења државних органа, катастра, као и пресуде Управног суда у корист митрополије, што значи да су ове норме сувишне и да је код евентуално спорних својинских питања код катастра требало да се поведе имовинскоправни спор пред надлежним редовним судовима, који ће својом правоснажном пресудом утврдити чија је то имовина. Осим тога, наведеним одредбама није место у прелазним и завршним одредбама закона зато што је својинско питање једно од најважнијих питања у сваком правном систему, с једне стране, а вера је врхунска категорија у свим верским заједницама, оцењује Митрић, стручњак за међународно, приватно и уставно право, некадашњи декан Правног факултета у Подгорици, на којем је предавао 30 година, бивши председник Уставног суда Црне Горе и судија Суда Србије и Црне Горе.

Како ви оцењујете Закон о слободи вероисповести?

Посебно је проблематично прописивање да се у року од годину дана од ступања на снагу овог закона утврди законитост или незаконитост уписа некретнине код државног органа управе – катастра.

Држава тим члановима овог закона прописује нешто што је већ прописано Законом о парничном поступку, као системским законом, према коме се, у оваквим случајевима, надлежном редовном суду подноси реивиндикациона тужба ради утврђивања права својине. Такође, несметана државина на одређеној некретнини има за претпоставку да је онај који је држалац – и власник, па је једино дозвољено да се то право оспорава тужбом, а не да се силом закона решава нешто што једино може решити редовни надлежни суд у парничном поступку.

Осим тога, терет доказивања пада на тужиоца, а не на туженог. А Законом о слободи вероисповести прописано је потпуно супротно – да, уколико црква нема доказа да је то њена својина, онда та имовина аутоматски припада држави као културна баштина. Ово се у теорији права зове „законско неправо”. То је нешто најнепожељније у правном систему. Посебно истичем неуважавање основних правних постулата када је реч о својинским питањима, а то су, на пример, релативни и апсолутни одржај, а нарочито питање ретроактивног дејства овог закона.

Да ли је држава ушла у процес тихе национализације црквене имовине захтевајући доказ о имовини пре 1918. године?

Ове одредбе су спорне и са аспекта члана 58 устава, који јемчи право својине, те да нико не може бити лишен или ограничен права својине осим када то захтева јавни интерес, уз правичну накнаду. Прописивање да се овим законом стиче својина без правичне накнаде помало личи на тзв. тиху национализацију, која нема утемељење у том члану устава.

Када је реч о имовини СПЦ на територији Црне Горе, шта каже међународно приватно право?

Пошто би једна од парничних странака била страно правно лице, то јест СПЦ, са седиштем у Београду, онда би овај спор потпадао и под Закон о међународном приватном праву. То значи да, када је предмет спора непокретност, постоје универзална и општеприхваћена правила међународног права која обавезују Црну Гору по члану 9 Устава Црне Горе, по коме општеприхваћена правила међународног права, као и потписани и потврђени међународни уговори и споразуми, имају примат над домаћим законодавством у свим оним случајевима у којима су односи друкчије регулисани. Према Закону о међународном приватном праву, то значи да се увек примењује право државе на чијој се територији налази непокретност и да је увек надлежан суд државе на чијој се територији налази та непокретност.

Може ли Уставни суд донети независну и праведну оцену?

Постоје примери из рада Уставног суда чије су одлуке у супротности са фундаменталним уставним нормама, као када је потврђена кандидатура Филипа Вујановића за трећи мандат, иако устав прописује да председник Црне Горе може бити биран највише два пута. Због сличне одлуке Уставног суда, док сам ја био део те институције, поднео сам неопозиву оставку. Ради се о одлуци да судија Уставног суда може вршити функцију до истека мандата од девет година, иако је устав прописивао да судији Уставног суда престаје мандат кад испуни услове за старосну пензију. Ови примери говоре да судије Уставног суда нису добро тумачиле уставне норме или су судиле под политичким притиском.

Могу рећи – полазећи од ових примера и неких других, имајући у виду да је садашњи састав Уставног суда изабран договором политичких странака – да овај састав не испуњава услов из члана 153, који каже да за судију Уставног суда може бити бирано лице које ужива углед истакнутог правног стручњака, што ја, као њихов професор, не бих могао потврдити. Стога сам већи песимиста него оптимиста када је у питању објективност Уставног суда. Срећом, постоји и суд у Стразбуру.

Како ви видите решење?

Влада би требало да предложи законодавном телу да се по хитном поступку изгласа закон о одлагању примене Закона о слободи вероисповести на годину дана и да се у том периоду пронађе компромисно решење дијалогом између обе стране.

Извор: Политика