Његошева изричита жеља је била да га сахране на Ловћену, у црквици коју је подигао и посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, 1845. године. Када је, шест година касније, у 38. години умро, због невремена није сахрањен у својој заветној цркви, већ је то учињено четири године касније. И гроб и црква више пута су рушени и обнављани, од Аустроугара и Италијана, до социјалистичке власти, а апели Митрополије да се Његошева заветна црква обнови остали су без одговора.

И екипа РТС-а је, као владика Раде, Ловћен гледала из Његуша, јер није добила сагласност за снимање Маузолеја. И баш та вечна кућа шест пута сахрањиваног Његоша сведочи како се око великих људи разгоревају неприлична спорења. Гроб на Језерском врху и цркву којој је он у темељ ставио први камен први су рушили Аустријанци.

-Када су гађали из Бококоторског залива капелу на Ловћену, они су је срушили, то је 1916. године и намјеравали су да се подигне споменик ослободиоцу Фрању Јосифу, каже Јован Маркуш, координатаор за заштиту културних добара Митрополије црногорско-приморске.

Обновљена је од преосталог камена 1925. године, захваљујући помоћи краља Александра Карађорђевића и у њу враћени Његошеви земни остаци. Оштетиће је потом и Италијани 1942. године, а тридесет година касније социјалистичка власт потпуно срушити.

Тако је мермерни маузолеј, дело великог вајара Ивана Мештровића, засео на врх Ловћена, уместо Његошеве заветне цркве и капеле. Ново импозантно здање подсећа на староисточне владарске гробнице, а камен Његошеве цркве и капеле одложен је на Иванова Корита.

–Суштина је да се заборави да је он био православни епископ, да се залагао за уједињење и ослобођење Српства, да се он сведе на љубавног пјесника, а да се о ‘Горском вијенцу’ ништа не зна, нарочито не чињеница да је посвећено вожду Карађорђу, истиче Будимир Алексић, професор Цетињске богословије.

Митрополија црногорско-приморска је више пута позивала да се Његошева гробна црква обнови на проширењу крај маузолеја. До сада, то није учињено. Његош нема свој храм, већ само гробни споменик.

–Име ми је вјерољуб, презиме ми родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим, народност ми србинска, ум и душа славјанска, истакао је Маркуш Његошеве стихове и додао: “Е због таквих ствари не постоје ни црква ни Његошева гробница данас на врху Ловћена”.

Али, широм Црне Горе, Републике Српске и Србије ничу Његошеве заветне цркве, као одјеци са Ловћена да није Његош онај за чије место у вечности треба страховати.

Извор: РТС ( аутор Јелена Божовић)