На данашњи дан, 8. фебруара 1879. године Подгорица и Зета су, након Берлинског конгреса, поново постале дио црногорске државе. Књаз Никола је обнародовао да су коначно завршене све дипломатске и друге радње, те да ће, у складу са одлукама Берлинскога конгреса, Зета као и градови: Жабљак, Спуж и Подгорица коначно и стварно бити припојени Књажевини Црној Гори. Прокламацијом непосредно се обраћа народу у Подгорици и Зети и поручује: ,,Од овога часа ви постајете слободни држављани црногорски и судови и све власти моје ступају у живот у мјестима вашијем.“ Обраћајујући се становништву са ослобођене територије нарочито онима који нијесу православне вјероисповијести, књаз ће у Прокламацији нагласити: ,,Мухамеданци! вас неће дијелити преда мном вјера од вашијех православнијех и католичкијех судржављана. Сви скупа уживаћете једнаку и исту љубав моју, једнаку и исту правицу закона мојијех. Сваки је слободан у својој вјери, у својим добрим обичајима, својему раду.“

Црногорска војска је ушла у Подгорицу 8. фебруара 1879. године, послије подне. Два дана касније је датиран допис са лица мјеста који доноси Глас Црногорца. У допису уз најосновније податке о Подгорици описана је народна радост исказана при доласку црногорске војске. О Подгорици се сасвим кратко каже: ,,У овој вароши живи што хришћана што мухамеданаца више од 8000 душа и има у њој около 1500 кућа понајвише поземљуше.“ Долазак црногорске војске се разумљиво, с нестрпљењем и радошћу чекао: ,,Када су мјештани виђели из далека ђе им се војска црногорска приближује да заузме Подгорицу, неколицина од њих потрчаше да изваде из земље звоно, које су за вријеме војне закопали, да га ставе на звоник. Тек што је војска црногорска ступила у варош, одмах стану звонити и поздрављаху кличући: ,Живјели‘.“ Народ је са нарочитом пажњом пратио све поступке црногорске војске: ,,Како замијени црногорска војска посаду турску и тек се поче вити орао црногорски на тврђави, одмах огласише топови предају града. Неописано весели бијаху становници и готово сви без разлике бацише фесове а ставише капе црногорске и почеше клицати: “Да живи књаз побједилац!.“

Подгорица је један од најстаријих градова у Црној Гори. На ширем локалитету људска су насеља постојала још у прастара времена, а варошке/градске агломерације, са различитим именима, настајале су и развијале се у периоду римске владавине овим просторима, дакле, још од прије два миленијума. Варош Подгорица, у писаним документима, први пут се помиње 18. августа 1326. године, у списима који се чувају у которском архиву. Од средине друге половине 15 вијека потпала је под власт Отоманске империје и све до 8. фебруара 1879. године била под влашћу Османског царства.Тадашња варош Подгорица налазила се између лијеве обале Рибнице и лијеве обале Мораче, односно на ужој територији данашње Старе вароши. Након одласка Турака Подгорица се, на иницијативу књаза Николе, почиње ширити и на десној обали Рибнице, на сјеверу и сјевероистоку, према брду Горица, гдје се почиње градити Миркова Варош, данашња Нова Варош. Чином ослобођења од турске власти Подгорица и њена околина поново постају дио црногорске државе, а тиме се почиње усклађивати и организација локалне управе, односно локална власт бива организована према прописима централне власти Књажевине Црне Горе.

Први државни функционер који је вршио власт у тек ослобођеној Подгорици био је војвода Илија Пламенац, са звањем гувернера. Војвода Пламенац је, убрзо послије тога, изабран за министра војног, у првом Министарском савјету Књажевине Црне Горе. Функција у Подгорици престала му је 1881. године, када га замјењује Марко Миљанов. Пошто је за варошког капетана Подгорице књаз Никола поставио Крста Лаиновића, он је, фактички, био замјеник, односно заступник гувернера Пламенца (због његове преокупираности министарским и другим обавезама у пријестоници и широм Књажевине), а послије и Марка Миљанова, који је дужност гувернера напустио након политичког разлаза са књазом Николом.

Тадашњи командант гарнизона у Подгорици био је Муфти-паша, који је под својом командом имао 2000 бораца у Подгорици и 1600 у Спужу. Између његове војске и Црногораца одиграо се жесток сукоб у јануару 1878. године послије чега се он повукао у Подгорицу. То је била последња битка подгоричких у спушких Турака против Црногораца. Спуж је 8. фебруара 1879. године, послије нешто више од 400 година окупације, одласком Турака, коначно ослобођен и припојен Црној Гори. Спуж је дуже вријеме по припајању Црној Гори задржао статус важног војног објекта и главне оружнице црногорске војске чији је командант двадесет година био официр црногорске војске Милош Митров Радуловић који је касније погинуо на Скадру 1913. године. Министарски савјет Књажевине Црне Горе 1908. године је официјелно прогласио пазар у Спужу а нешто касније и Спуж прогласио за варош. Тако је Спуж био друга мала варошица Брдске нахије.

Подгорица ће деценијама касније свечано обиљежавати дан ослобођења, 8. фебруар. Послије Другог свјетског рата комунисти су одлучили да Подгорица слави 19. децембар као дан ослобођења. Тога дана 1944. године Њемци су напустили Подгорицу у оквиру акције повлачења на коју су били принуђени успјесима антихитлеровске коалиције на свим фронтовима а нарочито надирањем Црвене армије.

Извор: Митрополија