Пише: Владимир Павићевић

Осми конгрес ДПС-а, који је организован у новембру прошле године, памтимо по лошој организацији, напуштању сале великог броја људи током трајања конгреса и по политичком програму који за посвећеног читаоца личи на ђачку вјежбанку пробних есеја.

У свега пет пасуса те збирке стао је есеј о оснаживању идентитета Црне Горе, а на страници 18. и кључна порука за разумијевање будуће политике ДПС-а, а садашње ситуације у Црној Гори – план да се ДПС трансформише у клеронационалистичку политичку организацију.

Овај суд темељим прије свега на следећој реченици записаној у политичком програму ДПС-а: “Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета”. Данас владајућа Демократска партија социјалиста поручила је тако да је питање обнављања једне цркве међу националним приоритетима број 1, чиме је директно ударила на црногорски Устав у чијем члану 14 пише да су вјерске заједнице одвојене од државе.

Оваквим приступом ДПС себе дефинише не само као клеронационалистичку политичку организацију типичну за деветнаестовјековно промишљање и практиковање политике, већ и као странку која не поштујући Устав руши темеље црногорске државе. Архаичним приступом у покушају дефинисања и оснаживања црногорског националног идентитета ДПС се управо поставља као препрека и за дефинисање и за оснаживање црногорског идентитета.

Апсурд је утолико невиђен уколико се помјеримо само за пасус више у истом том документу гдје на истој тој страници 18. политичког програма ДПС-а пише: “Ми смо поборници принципа раздвојености дрз̌аве и вјерских заједница, с̌то је нас̌а уставна и универзална европска правна тековина”. За ову странку је, дакле, довољан само прелаз из претходног у следећи пасус да се заборави на нужност поштовања уставних начела и да се урони у клеронационализам незабиљежен у Европи у XXИ вијеку.

Ово ново доктринарно утемељење ДПС-а на начелима клеронационализма праћено је и практичним политичким корацима. Предсједник ДПС-а је како уочи усвајања новог политичког програма странке, тако и након његовог усвајања континуирано понављао да ће ДПС предано радити на обнављању Црногорске православне цркве. Тиме је предсједник ДПС-а који је у исто вријеме и предсједник државе, и практично демонстрирао клеронационалистичко усмјерење ове странке.

На овим просторима се често дешава да записано у програмима странака остаје мртво слово на папиру, међутим у овом случају ДПС је за разлику од већине других неостварених планова из својих програма предузео конкретне кораке. Врхунац нове идеолошке основе у дјеловању ДПС-а било је усвајање неуставног Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. То је документ којим се атакује на цркве и вјерске заједнице, а у исто вријеме и на начела Устава која би требало да у пуној мјери буду обавезујућа за све субјекте у држави Црној Гори.

Ова партија практично је показала да изнад Устава постоји политички циљ који се темељи на деветнаестовјековном, радикалном схватању изградње националног идентитета.

Три су кључна проблема која настају као последица оваквог анахроног разумијевања и вођења политике ДПС-а.

Прво, у једном изразито подијељеном друштву, ова странка је одлучила да клеронационалистичком политиком покуша да продуби постојеће црногорске подјеле и да потпирује нове. Умјесто да инсистира на томе да и они који су задовољни постојећим стањем у Црној Гори и они који су изразито незадовољни свој интерес виде у томе да се ствари уреде на, по њима, “праведнијим” основама, ДПС је одлучло да радикализацијом своје политике ојача и увећа постојеће проблеме црногорских грађана.

Друго, провоцирањем сукоба са црквама и вјерским заједницама, ДПС уводи у црногорску политику елементе средњевјековних сукоба цркве и државе око превласти. Тако у матрицу врсте процеса карактеристичних за XИX вијек ова партија уводи још архаичније елементе политичких процеса карактеристичних за средњи вијек.

Оваквом оријентацијом ДПС као владајућа партија Црну Гору вуче уназад умјесто да је усмјерава напријед ка просвећеним народима Европе.

Наметањем начела и принципа клеронационалистичке политике као доминантне ДПС на средњи и дуги рок слаби државу. Савремена држава се препознаје по великим начелима владавине права, слободе, једнакости, људских права и слобода, који у оквиру нове ДПС-ове идеологије могу да страдају. У црногорским приликама, рушење ових принципа значи снажење личне власти. То даље значи да се на осмом конгресу ДПС поставио тако да државу Црну Гору третира као феудални посјед једног човјека.

То даље значи да је највећи противник црногорске државе данас ДПС. А највећи бранилац уставних начела, а самим тим и своје државе данас су на првом мјесту побуњени црногорски грађани који су на улици, и цркве и вјерске заједнице, које штитећи своја и уставна права својих вјерника, чувају државу Црну Гору.

Парадокс је да масовне литије које се данас организују по цијелој Црној Гори представљају брану клеронационалистичком налету ДПС-а. Улоге су замијењене – владајућа партија је постала клерикална организација, а непослушни грађани и цркве и вјерске заједнице кључни борци за заштиту права грађана и вјерника. И да чудо буде црногорско – побједом грађанске Црне Горе, обновиле би се шансе за осавремењивање црногорског друштва и црногорске политике.

Извор: Вијести