У ратоборном одговору на протестну ноту Стејт департмента, југословенска влада одбила је сведочење америчких авијатичара, али и обећала “да ће се приликом вођења поступка и суђења Дражи Михаиловићу поштовати сва права која пред законом ужива сваки оптужени”.

Комитет за праведно суђење Дражи Михаиловићу, који је предводио Артур Гарфилд Хејз, коме је и Хитлер дозволио да брани бугарског комунистичког вођу Димитрова (осумњиченог за паљење Рајхстага) одлучио је – да пронађе познатог адвоката који би бранио генерала. Позвали су Мориса Ернста, у то време једног од најчувенијих. Одмах је пристао.

– Пошто ви јавно тврдите да се према Михаиловићу у затвору поступа врло добро, претпостављам да није одсечен од света и да му се може саопштити да је Морис Ернст, чувени међународни адвокат за судске парнице, изразио да је вољан да га брани против оптужби за издају и ратне злочине. У духу међународне правде хоћете ли да узмете на себе да ту понуду доставите Михаиловићу и да нам пошаљете одговор – стајало је у писму које је Комитет послао Александру Ранковићу.

Одговора није било. Суђење Михаиловићу почело је у Београду, 10. јуна 1946. године, у судници препуној страних новинара и брижљиво изабраних комуниста у публици.
Суђење је веома личило на предратне московске процесе: јавно, пред препуном судницом, уз неизоставне радио преносе, и главну црту да су сви оптужени – говорили против себе.

Николај Иванович Бухарин, водећи теоретичар марксизма и један од вођа Коминтерне, на суду је „признао своје злочине“.

– Понављам своја потписана признања: ми смо сви издајници своје совјетске отаџбине. Слажем се с другом тужиоцем. Заслужио сам најстрожију казну. Моји су злочини нечувени…

Како је сломљен овај тврди бољшевик? Како је могуће да је Дража Михаиловић месец и по дана пред комунистичким судом оптуживао самог себе? У студији „На страшном суду“, др Радоје Вукчевић, адвокат и професор универзитета, тврди да је „Михаиловић на себи осећао дејство неке тајанствене дроге, која је повећавала његову изобличеност на суђењу“.

Вукчевић наводи Дражину реченицу са суђења која указује на „мексалин“, опијат коришћен у нацистичким и совјетским концентрационим логорима.

– Ја не знам шта је са мном. Често хоћу да кажем: не, а ја кажем: јесте.

Тако је председник суда, током процеса, у једном тренутку упитао Михаиловића:

– Да ли сте драговољно одбили одбрану из иностранства од америчких адвоката?

– Драговољно. Нисам хтео ван земље да тражим одбрану – одговорио је безвољно Дража.

Комитет за праведно суђење, и поред свега, није одустао. Пред сам почетак суђења адвокату одбране Драгићу Јоксимовићу послат је сажет исказ америчких авијатичара, који су сведочили пред Комисијом:

– Стотине америчких авијатичара сматрају да је сама чињеница што су они данас живи и здрави довољан доказ да је четнички покрет био покрет отпора, а не покрет сарадње. Неки од авијатичара провели су готово шест месеци у Југославији; већина је провела шест недеља или два месеца. Временски, њихово искуство заузима време од 10. јануара до 17. децембра 1944, а географски покрива готово целу област на којој су се бориле Михаиловићеве трупе. Сви авијатичари које су спасле снаге генерала Михаиловића, а има их више од 600, спремни су да сведоче ако им се да прилика, да за све време њиховог боравка с четницима нису стекли ни један једини доказ да је постојала сарадња с Немцима: да су, напротив, били сведоци знатног отпора против немачких окупационих снага, поручивали су они.

Да наведемо убедљиве речи штабног наредника Брауна, члана посаде првог америчког авиона обореног изнад Југославије.

-За пет и по месеци нисам био сведок ниједном пријатељском сусрету с Немцима. Једини сусрети којима сам икад био сведок били су сусрети где се измењивала паљба.
Дела отпора којима су амерички авијатичари били сведоци:

1. Амерички авијатичари су често били избављани Немцима испред носа. Неки, опет, после окршаја с немачким потерама. Једном су четници зауставили воз да би отели Немцима једног пилота.

2. Избављени авијатичари су преко објава немачке командатуре сазнали да је 10 или 20 сељака, четничких присталица, стрељано јер немачке потере нису пронашле авијатичаре.

3. Амерички авијатичари су имали оружану пратњу до Прањана, где је било узлетиште за евакуацију. Успут је често долазило до окршаја с Немцима.

4. Авијатичари су били неговани у тајним четничким болницама. Поручник Вилијам Роџерс, председник Комитета, провео је пет недеља с ногом у гипсу у једној болници у Рипњу.

5. Народ је према авијатичарима увек показивао највећу пажњу и доброту. Сељаци четници су увек инсистирали да прво буду услужени амерички савезници, па они тек од оног што је остало. Често су спавали у амбарима, док би авијатичари били у њиховим стамбеним собама.

6. Неки од избављених авијатичара присуствовали су нападима на возове и другим врстама саботаже или су били очевици кад су немачки и квислиншки војници заробљавани и убијани, свједочио је Браун.

У извјештају Комитета за праведно суђење се каже и како су „четници били бедно обучени и слабо наоружани“.

– Мало је било срећних који су имали обућу, многи су ишли боси по највећој зими. Поручник Рајачић био је присутан када је Колубарски корпус освојио Лазаревац. Имали су 6.000 људи с укупно 2.000 застарелих пушака и једним пушкомитраљезом. Четници нису имали никаквог санитетског материјала. На сваког рањеног четника који би умро од неизлечивих рана, било их је десет који би умирали због недостатка сапуна. Да су четници били вољни да Немцима предају и једног јединог америчког авијатичара, сигурно су могли да добију довољно санитетског материјала да спасу многобројне своје рањенике, пише у извјештају.

(наставиће се)

Овај фељтон Вељка Лалића објавиле су “Новости” 2005. године