Пише: Александар Павић
Иако можда и најдубље израњавана од стране АВНОЈ-а, управо нам Црна Гора помаже да те ланце коначно збацимо, најпре у својим главама.
АВНОЈ је, осим неоколонијалног распарчавања народа који је подигао и носио устанак против нацистичког окупатора, требало и да припаднике тог истог народа одучи од занимања за своје сународнике ван тзв. уже, тј. преткумановске Србије, довољно дуго док они не буду присилно асимиловани, односно претворени у анти-Србе. Другим речима, требало је, првенствено путем авнојевских граница, у распону од свега неколико деценија потрти петвековну борбу за ослобођење од отоманског јарма и поновно уједињење.
Чак и кад је пао Берлински зид и „комунистички тоталитаризам” широм света био осуђен и жигосан од стране разних европских институција – од Парламентарне скупштине Савета Европе до Европског парламента–”свети АВНОЈ” је некако опстао. Без обзира што је у списак земаља у којима су (по Резолуцији 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе) владали „тоталитарни комунистички режими, који су били на власти у Централној и Источној Европи у прошлом веку” и који су, „без изузетка” били „карактеристични по масовном кршењу људских права”, уврштена и СФРЈ (видети Документ 10765, на основу ког је Резолуција и донесена), заједно са земљама попут Авганистана, Албаније, Анголе, Бенина, Камбоџе, Конга, Северне Кореје, Лаоса, Монголије, Мозамбика, и Јужног Јемена.
Још горе, многи баштиници АВНОЈ-а, укључујући и бивше високе функционере СФРЈ, који су, по овим европским документима одавно требало да буду „лустрирани” (тачке 7 и 11 Резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе 1096 „О мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“), преко ноћи су постали перјанице новог „еуропејства” и његовог брата близанца „евроатлантизма”. То укључује и персоне попут Стјепана Месића, Будимира Лончара, Латинке Перовић, Милана Кучана, Богића Богићевића, Раифа Диздаревића – чија су се имена нашла на листи потписника хушкачког „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори од стране Београда”.
Ако није било јасно раније, јасно је сада – АВНОЈ, тј. његове октроисане републичке границе, поштеђен је од стране западних сила не из принципијелних, већ из чисто геополитичких разлога: да би се у новим међународним околностима, после западног растурања СФРЈ, наставила политика која је чинила стуб тоталитарне СФРЈ – максимално слабљење Србије ради „стабилизације”, тј. стављања екс-ЈУ простора под геополитичку контролу запада.
Пацификованим народима Источне и Централне Европе је било допуштено да размонтирају сваку могућу заоставштину „тоталитарног комунизма” – што се убрзо претворило у потирање сећања на кључну улогу Црвене армије у ослобођењу Европе од терора Трећег рајха. Но, непокор(е)ним Србима то не да није било дозвољено, него напротив: наложено им је да се, у име „демократије и светле будућности”, повинују једној од главних тековина „тоталитарно-комунистичке” (да употребимо европску терминологију) СФРЈ, њеним унутрашњим административним границама, и то за сва времена.
Једини изузетак је направљен по питању Косова и Метохије – где је „демократски Запад” прекршио чак и сопствена (произвољна) правила, дефинисана одлукама тзв. Бадинтерове комисије, по којим су само авнојевске републике имале право на самоопредељење, али не и аутономне покрајине. И то упркос томе што је још једно ЕУ тело, Независна међународна комисија за утврђивање чињеница о сукобу у Грузији, јасно утврдило да ни „хуманитарни разлози” не могу оправдати признавање нових држава на тлу постојећих:
Међународно право не признаје право на једнострано стварање нове државе на основу начела самоопредељења изван колонијалног контекста и апартхејда. Ванредно прихватање сецесије под условима попут геноцида досад није наишло на опште прихватање…. Ово се такође односи и на процес распада државе, онако како се може говорити о Грузији након распада Совјетског Савеза. Према надмоћно прихваћеном утипоссидетис начелу (исто начело на које се позивала и Бадинтерова комисија – прим. А.П.), само бивше конститутивне републике попут Грузије, али не и територијалне подјединице попут Јужне Осетије и Абхазије добијају независност у случају распада већег ентитета попут Совјетског Савеза”.
И тако смо дошли до тога да нам нелустрирани вампири тоталитарног комунизма и њихови помагачи данас држе лекције о „демократији” и шаљу претње због тога што се Србија занима за очување права Срба и свих верника СПЦ у Црној Гори.
Као што нам осведочени љубитељи тоталитарне СФРЈ, попут Жељка Комшића, прете НАТО-ом ако Србија усвоји (у међувремену усвојену) нову стратегију одбране и националне безбедности Србије, чији је један од приоритета и очување Републике Српске. Кипте од беса заправо лажни баштиници АВНОЈ-а, који су све учинили да разбију управо ту СФРЈ чију би главну тековину данас да бране, док коначно не угуше преостале српске џепове отпора.
Али, то неће моћи. Свесрпска солидарност са од безбожника, „идолопоклоника” и „идолослужитеља” нападнутом Црквом у Црној Гори, масовно испољена широм авнојевски расцепканог српског простора (а и шире), показује да се Срби буде из авнојевске хипнозе, и да више не пристају да те вештачке линије у прашини, нацртане од стране носилаца тоталитарног комунизма, буду изговор за препуштање било ког дела српства непријатељу, односно вечитим слугама сваког страног завојевача.
Само је Једна Света Саборна и Апостолска Црква у Срба могла да покрене овакво буђење, незабележено у данашњем свету, а сигурно и у овом веку – ако не рачунамо величанствени испраћај Блаженопочившег Патријарха Павла, који је, сад се види, био предокус безобалних духовних резерви српског народа.
За разлику од других протестних покрета широм света, за разлику од разних обојених и свакаквих других револуција, у литијама најпре у Црној Гори али и широм српског простора носе се свеће и кандила, певају се црквене и народне песме, носе се иконе, крстови и босиљак.
Можда је и праведно да нас је управо Српска Спарта, луча слободе и непокорности током отоманског вишевековног мрака, поново све окупила и окупља. И, можда најдубље израњавана од стране тоталитарног АВНОЈ-а, управо нам она, Црна Гора, помаже да те ланце коначно збацимо, најпре у својим главама.
Извор: Искра
