Данас је на снагу ступио спорни закон о слободи вјероисповијести, а судећи по томе како је на брзину увојен и да је очигледно да се владајућој странци журило да то уради може се претпоставити да се неће много чекати са његовом примјеном. Пошто су предвиђена одузимања храмова и то без судских процеса, Бог те пита шта све може да се деси, јер колико је ова власт одлучна да то уради, толико је одлучна да храмове брани Митрополија црногорско приморска и на десетине хиљада вјерника који су протеклих дана протестовали улицама градова.
У Србији, дијаспори, а мање у Црној Гори, све је више оних који сматрају да би Србија у сарадњи са Русијом, причу око овог закона и његовим посљедицама требало да изнесе и у Уједињеним нацијама и тражи да се о томе разговара на посебној сједници. Била би то прилика да се свијет упозна са свиме што се дешава у Црној Гори и намјерама њене власти да спроводи један закон о вјери који је осудио скоро читав православни свијет, а не само Митрополија црногорска приморска. Пошто у УН, па и у Савјету безбједности, Србија има пријатеље и заштитнике (Русија, Кина) нема сумње да би расправа о томе дала резултат и опоменула овај аутистичан режим у Подгорици да се не игра са православљем.
А да је у току та њихова игра свједочи и сијасет фалсификата са којима они бране тај закон. О томе прије неки дан се у заједничком писму под именом „Заједничка реакција“ огласило 85 академских радника и научника, махом историчара.
Уз позив на суздржавање од „историјски и чињенично неутемељених исказа”, потписници те заједничке реакције истичу да Црна Гора у СФРЈ, те у доцнијој СРЈ, као и у Државној заједници Србије и Црне Горе, имала непромењен и уставом загарантован положај равноправне федералне јединице, те је њена независност последица тог статуса, који јој је у континуитету био омогућен, а не догађаја из 1918.
Ти догађаји, додаје се, никако се не могу означити као окупација, већ жељени настанак здружене државе Срба, Хрвата и Словенаца, односно потоње Југославије, за коју се изјаснила и већина Црногораца као ондашњих конституената српског народа, о чему, ван сваке могућности тенденциозних тумачења, сведочи доступна историјска грађа.
Нејасно је, истичу историчари, на који начин и на основу којих писаних историјских извора потписници тзв. Апела 88 закључују да је Република Црна Гора поништила наводни „декрет” регента Александра из 1920. године, којим је укинута „аутокефална Црногорска православна црква”, када сва доступна историјска грађа непобитно доказује да се ради о једној од епископија Српске православне Пећке патријаршије, која је те 1920. други пут обновљена као Српска православна црква.
Управо је Свети синод Православне цркве у Црној Гори на заседању, које је одржано 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, донео једногласну одлуку да се Православна црква у Црној Гори уједини са Православном црквом у Србији, те да заједно са њом постане саставни део јединствене Православне цркве у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно тада обновљене Српске православне цркве.
Кључни корак ка спровођењу те одлуке учињен је, истичу, на првој конференцији свих православних архијереја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је заседала током пролећа 1919. године у Београду, а на којој је формиран Средишњи архијерејски сабор за чијег је председника изабран управо црногорски митрополит Митрофан (Бан) који је одиграо кључну улогу у стварању јединствене Српске православне цркве (1920).
–Tакозвани Апел 88, дакле, не само да садржи грубе фалсификате историјских чињеница, већ помоћу тих фалсификата, тобож бринући се за мултиконфесионални карактер Црне Горе, додатно потпирује присутну шовинистичку, антисрпску и антицрквену кампању, стоји у поменутој реакцији.
