Jедан паметан човек је говорио: „Језик и вера – за њих се само и држи“. Понављам то јер људи исте вере и језика ће увек бити у једној држави, чак и ако су формално у различитим. Статус ин стату, како је писао Достојевски. И овде ће бити речи о главном, о ономе што зовемо идентитет. Није важно чију цивилизацијску теорију подржавате – Тојнбија, Хантингтона или Данилевског, смисао је исти: језик, култура и вера чине основу било које цивилизације.
Али савремено друштво, тачније матрица која га контролише, највише се боји управо побуне на основу идентитета. Онога када се један па други и на крају много људи сете ко су у ствари они. Онда матрица може и да се пољуља под притиском гнева побуњених. И пре свега вера може постати та велика и главна снага.
Све то у великој мери потврђује оно што се сада дешава у Црној Гори. И илуструје тако јасно као да листамо уџбеник сатанизма за секташе. Прво су Црногорце убедили да нису Срби, измислили су им нови идентитет. Али на проблем ће моћи да ставе тачку тек када протерају из земље Српску Православну Цркву. Зато су је и очекивано напали.
Основа за ову агресију је постао Закон о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница донет у Црногорској скупштини између 26. и 27. децембра. Председник земље Мило Ђукановић га је потписао 28. децембра. Закон подразумева тотално протеривање Српске Православне Цркве из земље уз одузимање њене имовине. Одузеће и Цетињски манастир и Острог. Јасно је да слична иницијатива није могла да не изазове масовне протесте који су почели у земљи и ван њених граница. Власт Мила Ђукановића је фактички увукла Црну Гору у озбиљан социорелигијски конфликт.
Желео бих да могу да кажем да религија и политика иду одвојено, да једна општи са човеком као са социјалном животињом а друга као са Божјим створом. У теорији то јесте тако. Али историја људског рода нам нажалост показује другу слику. Религија, вера постају снажан политички инструмент и први је то у пуној мери реализовао Карло Велики, подчинивши Цркву својим потребама.
И након десетина векова механизми утицаја се нису променили. Становништво које живи на овој или оној територији мора да заборави своје претке, очеве, дедове и прадедове, а затим да се одрекне вере и живи без духовности (и не само у хричћанском смислу, већ у чисто практичном). Људи лишени своје вере остају без идеје и смисла, а затим им се диктира нови програм по ком морају да живе. То је „врли нови свет“ који је описао Хаксли.
Ситуација у Црној Гори подсећа на ону коју смо већ видели у Украјини. Да ли су расколници остварили неке успехе у незалежној? Тешко. Пољуљали су државу и друштво, али нису могли да уклоне стубове на којима се држи нечији идентитет. Да ли ће се нешто слично дешавати и у Црној Гори?
Да, са једне стране, ситуација је слична. Али не смемо заборавити да Балкан није Украјина. Украјину је тренутно обухватио оружани конфликт. Али Балканско полуострво је жариште конфликта које не престаје да ври (само мало коригује температуру) већ много-много векова. Овде су у буквалном смислу навикли да до последњег даха бране своју крв, своју веру. На Балкану не посустају у борби за свој индентитет. У целој причи је лоше само то што је тих идентитета пуно, превише, и многи од њих су лажни.
Зато ове речи Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића) и нису само речи: „Ми ћемо се организовати. У свим крајевима, у свим градовима и у свим селима формираћемо одборе и братства за одбрану светиња. Не можемо допустити да се оне скрнаве и да падну у руке безбожника, светиње које су наши преци Богу посвећивали. То неће бити!“ У сукобу ових са једне стране одбора и братстава а са друге окупатора може пасти крв. Црногорска власт свесно увлачи своју земљу у хаос, користећи стари, проверени али и подли и крајње опасан начин коначног решења српског питања. Можда смо сведоци рађања новог великог конфликта на Балкану, који ће променити и без тога веома крхке конфигурације?
Треба рећи да Москва по обичају може остати само посматрач. Можда ће и капитулирати као 1999. Али могла би и да се сети да је заштита православља на Балкану стара традиција руске државе. Било би корисно сетити се тога. Заштита не у војној униформи, наравно, али у контексту различите помоћи онима који неће сагнути главе бранећи своју веру од фарисеја који играју прљаве игре са Христом у име ништа мање прљаве политике.
Политике која је коштала Балкан стотине хиљада трагичних судбина и жртава.
Извор: Балканист ( аутор: Платон Беседин, писац, публициста, књижевни критичар)
