Пише: Миљан Станишић
Секула Дрљевић, познати политички конвертит, био је једно вријеме ватрени српски унитариста. Био је и министар у Црногорској влади и на челу опозиције у црногорској скупштини 1913. године, а годину дана касније писао је политички програм за уједињење Црне Горе и Србије, док је 1918. године био активни поборник уједињења ове двије српске државе. Био је краће вријеме и начелник Министарства правде, али изгледа да то мјесто није задовољавало његове амбиције, па је поднио оставку. Потом се бавио адвокатуром, а политички се представљао као републиканац. Затим је, био идеолог ЦФС и у два сазива њени посланик. Уочи рата био је оштри противник фашистичке Италије, а убрзо са италијанском окупацијом пропагирао је отцјепљеље Црне Горе од великосрпске хегемоније и стварање самосталне државе под њеним протекторатом, па се наметнуо и понудио Мацолинију да му стоји на услузи у стварању тог провизоријума.
Ситуација у Црној Гори почела је да се мијења са нападом Њемачке на СССР 22. јуна 1941. године. Југословенски комунисти са уласком Совјетског Савеза у рат гајили су илузију о отпочињања тзв. свјетске револуције, па чак да ће она букнути и у самој Њемачкој и Италији, гдје ће прорадити у народу тих земаља антифашистичка свијест, а да ће они и остале земље свијета бити свједоци да је Совјетски Савез најсупериорнија војна сила, са најмодернијом техником и најобученијом армијом, а да је бољшевички друштвени модел најправеднији систем, на којем ће да се угледају и друге земље свијета и тежити да такво друштвено уређење уведу у својим државама. Зато ће по њима и друге земље прихватити свјетску револуцију како би побиједиле фашизам и капитализам и увеле бољшевизам.
По свједочењу Светозара Вукмановића на сједници Политбироа ЦК КПЈ руководство партије, као Александар Ранковић и др. вјеровали су да ће свемогући СССР тако брзо уништити наци-фашизам да југословенским комунистима неће пружити ни довољно могућности да се ваљано искажу у тој борби. Тих опсервација били су и други из комунистичког вођства. Од партијског врха обећаног брзог доласка Црвене армије није било ништа, па су њихови каснији авантуристички планови пропали, а за бројне људске жртве комунисти нијесу марили, јер су се они увијек носили оном Макевијалистичком изреком да “циљ оправдава средство”.
Секула Дрљевић је крајем маја на позив Италијана стигао из Загреба на Цетиње у циљу да стане на чело стварања марионетске назови независне Црне Горе. За тај план Италијани нијесу имали већу подршку, тако да су тражили лојалне, које као што смо навели нијесу могли наћи ни код свих познатијих федералиста, а камоли код других. И огромна маса народа била је против кидања веза са једнородном браћом Србијанцима и Србијом и стварања “самосталне” Црне Горе, што је показао и масовни 13-јулски устанак, који је у знатној мјери тим чином проузрокован и подигнут сјутрадан по проглашењу ове сателит творевине.
Једина странка која је тада била иоле организованија била је комунистичка, јер је она из априлског слома остала неокрњена. КПЈ и већина из ЦФС не само да нијесу сматрали да су изгубили државу, него су се томе радовали, видјевши у томе шансу за своје програмске и личне циљеве. Иако су у народу биле без већег утицаја, оне су једино показивале извјесну активност. Бивши зеленаши и гро федералиста били су заокупљени стварањем самосталне Црне Горе, а комунисти су нарочито након напада Њемачке на СССР у народу развили живу активност, рачунајући да ће рат трајати кратко, вјерујући у огромну моћ Совјетског Савеза, па су све своје потенцијале укључили првенствено у пропагандну активност, а онда за дизање устанка, изазивања револуције и успостављања совјетске бољшевичке власти.
За реализацију тих активности поред комуниста из Црне Горе, по задатку је КПЈ и Коминтерна упутила већи број својих кадровика са стране, од којих је најпознатији био Моша Пијаде, др Душан Недељковић, Милован Ђилас који је био из Мојковца, али на партијском задатку до тада је дјеловао ван Црне Горе, као и други који су више или мање овдје боравили. Тако је и још један број партијских руководиоца упућиван на задатке у друге крајеве, најприје у Херцеговину, касније на Косово и Метохију и у др. подручја.
КПЈ је увидјела да сепаратистичка прича нема прођу код већине и да српски народ у Црној Гори не прихвата одвајање од Србије. Они су као мајстори манипулација да би придобили што више народа почели да мијењају тактику агресивном пропагандом, користећи сваку прилику да што више уђу у народ, како би се показали као њихови једини заштитници. Сепаратисти су рачунали да за свој пројекат имају подршку комуниста, чак су као што смо навели имали и састанке са њима на високом нивоу.
Али, КПЈ користећи новонасталу ситуацију била је осокољена уласком Совјетског Савеза у рат, па очекујући његов брзи завршетак, почиње да се припрема за устанак надајући се да ће “непобједива” Црвена армија ускоро умарширати и на наше крајеве, па су намјеравали да за то створе повољан амбијент. Још од Априлског рата најважнији задатак комуниста био је сакупљање и складиштење оружја, које су намјеравали да употријебе за одсудне бојеве до доласка совјетских трупа, за које су сматрали да ће им донијети коначно сламање, како ‘унутрашњег’, тако и спољњег непријатеља и успостављање совјетског бољшевичког система. Традиционална љубав српског народа према Русији и доброчинства која је кроз историју чинила Црној Гори, била је још једна велика повољност комунистима да придобијање те наклоности. Како комунистичка идеологија није имала добру прођу у народу, то је КПЈ почела да мијења тактику и почиње да пропагира причу о јединству са Србијом и другим народима и ослобађању Југославије од наци-фашизма. У организацији и припреми устанка привремено су потиснули партијско-идеолошку, а пропагирали причу о заједничком фронту свих народа и народности и људи различитих политичких убјеђења у борби против мрског завојевача и ослобођењу Југославије. Организовање тзв. Петровданског сабора на Цетињу 12. јула и проглашење Црне Горе назови независном државом био моменат да се баш сјутрадан 13. јула полуголоруки народ дигне на општи устанак, што је дугорочно проузроковало веома тешке посљедице.
(наставиће се)
