Тик поред ограде основне школе „Павле Ровински“ већ годинама послује пет кладионица. Ти објекти су прво што ученици из подгоричког насеља Стари аеродром сријећу када долазе на наставу.

Директорка Дијана Лаковић вјерује у моћ интутуција, али сматра неоправданим њихово постојање у непосредној близини школе.

“С обзиром на то да закон прописује удаљеност наведених објеката од школа, сматрам да је то неприхватљиво”, каже Лаковић.

Она наводи да “није било притужби родитеља или реакција по овом питању, као ни осталих чинилаца који су укључени у живот и рад школе”.

“Вјерујем да институције имају механизме да поступају у складу са надлежностима из својих области”, рекла је Лаковић.

У дијелу главног града преко Мораче, не би смјела постојати нити једна кладионица, констатација је Веселина Пићурића, директора једне од њих – Средње стручне школе „Васо Алигрудић“. У том дијелу града, у кругу од 800 метара, налази се пет основних и средњих школа. Ако би се закон поштовао, у том дијелу града не би смјела постојати нити једна кладионица. Сада их има 15-так.

“Толико пута сам апеловао да кладионица не може да се налази преко пута школе. Нека само стручњаци узму метар и измјере ту удаљеност. Добиће корпус деликти, на основу кога би морали забранити рад кладионицама”, каже Пићурић.

Он напомиње да је проблем непоштовања прописане удаљености кладионица од школа истакао и на недавном састанку директора школа са представницима Центра безбједности Подгорица.

Реакције надлежних су, међутим, изостале.

Законом је предвиђено да кладионице морају бити удаљене најмање 250 метара од зграда основних и средњих школа. У Управи за игре на срећу кажу да све кладионице посједују дозволе за рад, а да законски прописи нијесу прецизно дефинисали питање удаљености кладионица од школских зграда.

“Одредба члана 3а. Закона о играма на срећу не прецизира начин на који се мјери та удаљеност, те да ли се удаљеност мјери од улаза, ограде, дворишта образовне установе, као ни ко мјери ту удаљеност. Ниједна концесија није додијељена било којем концесионару прије прибављеног доказа о испуњености услова у погледу удаљености од школе, издатог од стране овлашћеног/лиценцираног лица”, одговорили су нам из Управе за игре на срећу.

Из ове Управе казали су да никоме није одузета концесија због тога што је кладионицу незаконито примакао школи.

“Сви објекти који су добили концесију за приређивање игара на срећу посједују документ о испуњености тог услова издат од стране лица која имају лиценцу или дозволу надлежних органа”, кажу у Управи.

Они, при том, напомињу да је малољетницима клађење забрањено, као и да ће им приступ кладионицама бити отежан доношењем новог Закона о играма на срећу, који би требао детаљније прецизирати удаљеност кладионица од школа.

Иако је малољетницима забрањем приступ кладионицама, наши саговорници, ученици подгоричких средњих школа, казали су да, ипак, успијевају уплатити тикет, као и да неке „кладионичаре“ једино занима имају ли пара. Када не могу ући у кладионице, снађу се тако што замоле неког старијег да уплати за њих. Углавном им успијева.

На ту „помоћ“ старијих, скренули су нам пажњу и већ искусни кладионичари из једног подгоричког кварта. Њих тројица, сада одрасли момци, другари су од првог тикета.

Почели су да се коцкају са 12 година.

“Док су моји другови играли лопте, мене је тата повео у кладионицу. Тако је све почело. Сада се редовно кладим”, рекао нам је један од њих.

Овогодишње истраживање „Распрострањеност коцкања међу младима у Црној Гори”, које је урадио Институт за јавно здравље из Подгорице, показало је да чак 42.3 одсто ученика трећег разреда средње школе упражњава игре на срећу, док се још 9.4 одсто њих често клади у кладионицама или на томболи.

Социолог др Љиљана Вујадиновић каже да „постоји окупација основних школа од кладионица“. То је, истиче она, замка и опасност, како за основце, тако и средњошколце, јер у том периоду формирају своје системе вриједности. Такво окружење обезвређује сврсисходност рада, а промовише коцкарско кладионичарски стил живота.

“Већина кладионица обиљежена је јаким свјетлосним ефектима и порукама типа ‘Живот је игра’. Чуо се снажан глас јавности о нерадној недјељи, а кладионице се нијесу помињале, јер је очигледно постигнута сагласност да раде, као да је у питању неко егзистенцијално добро. Мишљења сам да је ситуација крајње аларманта, јер кладионице постају наша нова светилишта”, каже др Вујадиновић.

Родитељ који је, уз услов анонимности (,,шкакљива је тема”), био расположен за разговор је рекао да је проблем видљив свима, али да нико ништа до сада није урадио.

“Има овдје политичара који доводе своју дјецу у школу. Виде они шта се дешава и знају то добро. Моје дијете доводим у школу, јер је небезбједно кретати се улицом, а тротоаром се не може због паркираних аутомобила. Тема око кладионица је шкакљива, као и све остало изгледа”, рекао је наш саговорник.

У Подгорици су активне 343 кладионице, а срећу играчи могу окушати предвиђањем резултата фудбалских утакмица, трка паса, томболи, као и онлине клађењу. У неким квартовима има и по 20 кладионица у кругу од пола квадратна километра.

Извор: PCNN (аутор:Ирена ЧЕЈОВИЋ)