МИРО МИКЕТИЋ: ОПИСАО САМ СТРАДАЊЕ СРБА ОД ВЕЗИРОВОГ ДО ЗИДАНОГ МОСТА И ОД ТИТА КРОЗ СТРАДАЊЕ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ У ПЕТ КЊИГА! Разговор Горана Киковића са Миром Микетићем у његовом дому у Пеовцу код Андријевице Миро Микетић је рођен 1935. у Пеовцу код Андријевице од оца Бранка и мајке Анђе, дјевојачко Бандовић. Школовао се у Беранама, Требињу и Пећи. Од 1961. живи са породицом у Торонту. Завршио је Јорк Универзитет у Торонту. До сада је објавио двије књиге: ”Кроз пакао и натраг” и ”Кодови памћења”. Повод за разговор су његових пет књига, односно његове трилогије књиге ”Кроз пакао и натраг”, ”Кодови памћења” и ”Стазе мога живота”, коју је довршио 2023. године. ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Микетићу помаже Бог, реците нам нешто о Вашем мотиву да напишете књигe ”Кроз пакао и натраг”, ”Кодови памћења” и ”Стазе мога живота” које су стале у Ваших у пет књига? МИРО МИКЕТИЋ: Мој мотив је био да се бавим овом проблематиком кроз пет наслова књига ”Кроз пакао и натраг”, ”Кодови памћења” и ”Стазе мога живота”, зато што сам ја живи учесник и скоро једини данас живи свједок са пуно сјећања од почетка напада фашиста на Југославију 6. априла 1941. па до Аустрије и натраг 20. јуна 1945., као дијете највише сам провео са мојом породицом и мојим дједовима а касније ”основао” друштво дједова у којем су били 800 ”дједова” треће позиваца из Црне Горе”. Чак на Вучјаку сам као дјечак добио част да пред мојим дједовима поздравим првог герилца Европе генерала Драгољуба Дражу Михаиловића који је прихватио да буде ”мој дјед” . Сва та сјећања са тог пута дугог 1000 километара који је највећи гроб. Српског народа у Другом свјетском рату па све до уласка у Аустрију када је збјег враћен од енглеске војске и предат режиму Јосипа Броза Тита. Зато сам желио да све то препричам у ову књигу и да младе генерације сазнају гдје су им остали преци.У књизи “Кроз пакао и натраг“, описао сам судбину једног познатог Полимљанина и цитирам:” Лабан Вукајла Васо, рођен је око 1888. године у Пепићима код Мурина, срез андријевички, капетан прве класе у пензији. Васо је био најзначајнији изданак братства Лабана свога времена, угледна личност не само у Горњем Полимљу већ и на ширим просторима Црне Горе и Метохије. Са синовима је учествовао у јулском устанку против окупатора. Након слома устанка и доласка казнене експедиције, од италијанске команде именован је за командира Ријечко-требачке милицијске чете чији је задатак био да у општини обезбиједи јавни ред и мир. Засметао је андријевичким комунистима па су донијели одлуку да га ликвидирају. Чекале су га четири тројке… Трећа тројка коју је водио неки Јелић пуцала му је у леђа, иза неког густог жбуња… У четвртој тројки је био Вујо Лазовић, сестрић Васов, син Иконијин. Убијен је од партизана из засједе испод школе на Крушеву, 6. јануара 1942. године. Његове посмртне остатке породица је након рата пренијела у гробље код цркве у Грачаници и сахранила. Локални комунисти истесали су његово име са споменика, а потомци су га опет исписали. У животу нијесам видио толико народа на једном мјесту, пристиглог са свих страна да се поздрави и још једним погледом пређу преко уморног и мртвог лица Васа Лабана. Прилазе групе, пред њима лелекачи својим узвишеним гласовима и топлим ријечима поздрављају изгубљену велику наду Горњих Васојевића… Након последњег говорника, сав се народ окрену ка улазу у гробље. На путу се појави стотинак, људи, пред њима, на врху пушке, вије се бијела кошуља, а за барјактаром наоружани људи стадоше прије уласка у гробље. Ћулафи на главама, бијеле сукнене гаће, извезени огртачи и све како им доликује. Прочу се глас да су то муслимани из Плава и Гусиња…Видимо, сви поскидаше пушке, наслонише их уз ограду и у колони по два упутише се пут гробља…Народ направи мјесто тако да сви могу прићи сандуку; оштрог погледа, озбиљни, прилазе мртвом јунаку… Један из прве реде се издвоји, приђе сандуку, подиже главу, поздрави мртво тијело, извади флашу ракије из свог огртача, мало се усправи. Поче овим ријечима: Е мори, Васо Лабан, наш највећи непријатељу, наш убицо, наш пробљему. Дођосмо да те поздравимо и још једном да ти погљедамо српско око са којим си нас гљедао и нишанио. Падале су главе и наше и ваше. Гинули смо на љесе, броја нема, али смо гинули ка људи и непријатељи, гљедали један другом у очи и пуцали. Убили смо ти оца и многе рођаке и комшије. Ти си убијао наше дједове, очеве и синове. Кућа Лабана нам је доста мука задала, како су ми причали моји стари, од твојих прађедова па све до данас. Али, Васо Лабан, све ти опраштамо, само једно не. А то је: што те ми не убисмо. Убише те Срби, твоји те убише, а што је још најгоре, убише те нељуди са леђа. Васо Лабан, нијеси смио тако погинут, јер нијеси заслужио да те са леђа пуца. То нам је велика шао. Ти си заслужио да погинеш од нас, гљедајући те у очи, а не ка ништа чоека, из жбуна па у леђа. У прси Васо, си треба да будеш пуцан, да умреш ко чоек, јер си био чоек и јунак. Поштено и јуначки си живио, али си непоштено настрадао.