Пише: др Петар Милатовић Острошки
Драги рођаче у телевизијском дуелу са Милом Ђукановићем изјавио си да си старином из старе Црне Горе и тада си споменуо Чево, нагласивши да си Катуњанин, дакле староцрногорац.
Ту произвољност си изрекао вјероватно на основу читања дјела Петра Шобајића „Бјелопавлићи и Пјешивци“ која у случају Милатовића обилује произвољностима и неистинама, иако ово Шобајићево дјело има доста квалитета кад су у питању остала братства, без обзира што Петар Шобајић није писао научно историјско дјело са провјереним чињеницама, које подразумијевају позивање на извор података, укључујући фусноте, већ је у питању компилација разних приповиједања од устију до устију, малтене рекла-казала, а то није валидан извор за било какву озбиљну дискусију.
Уосталом, Петар Шобајић је само узгред споменуо бивствовање Милатовића у селу Милати у Команима и на Чеву, на основу чега си ти у дуелу са Милом Ђукановићем тврдио да си „староцрногорац“, такмичећи се са Милом Ђукановићем ко је већи Црногорац и при том си несвјесно, вјероватно из незнања, занемарио читавих 300 година историјског трајања Милатовића.
Ти си, драги рођаче, говорећи да су Милатовићи поријеклом са Чева хтио да поткријепиш своју припадност политичкој комунистичкој црногорској „нацији“ која постоји од 1945. године, чији је „отац“ злогласни Милован Ђилас који се, чак и као такав, ипак на крају чак и одрекао свог „очинства“ тако да су данашњи Титогорци најобичнији сирочићи, а међу сирочићима ти доминираш својим незнањем које је плод читања само једне књиге, дакле књиге Петра Шобајића.
Наиме, својим ријечима да су Милатовићи поријеклом са Чева, што је историјска неистина, ти си доказао да чак и као, по твојим ријечима, „етнички Црногорац“, не знаш елементарне историјске чињенице као „ђак генерације“ и „студент генерације“, а можда си и бјежао са часова историје, или су ти поклањали оцјене из историје по кумровачким преорукама . Да се разумијемо, ти имаш право на незнање, то је твоје демократско право, али дозволи и нама који знамо да бранимо своје знање.
Као научни истраживач помно сам истраживао сва доступна, па чак и добро скривена документа у: Котору, Дубровнику, Задру Београду, Бечу, Венецији, Риму, Прагу, Минхену, Москви и Лондону.
Из свог богатог научно –истраживачког рада дозвољавам себи слободу да те подучим о историјату презимена Милатовић, јер ме на то обавезује професионална етика, наше рођаштво и христолика емпатија која налаже да се помажу немоћни и незнавени.
Ово чиним као што би ти, вјероватно, учинио да ја направим неку грешку из области економије у којој си ти експерт, па је за очекивати да ме подучиш из економије ако направим неку грешку као што ја тебе сада подучавам из историје наших Милатовића, наравно са најбољим намјерама.
МИЛАТОВИЋИ КАО ВОЈВОДЕ И КНЕЖЕВЕ
У ХУМСКОЈ ЗЕМЉИ И ТРАВУНИЈИ
Драги рођаче Јакове, презиме Милатовић спомиње се први пут у историјским документима 1359. године, равно 30 година прије Битке на Косову, а спомиње се у Хумској земљи. Наиме, тепчија Милат, по коме се касније његов пород презива Милатовић учествовао је заједно са Стефаном (Стјепаном) Дабишом, Санком Милтеновићем и Чихорићем у преговорима са дубровачким изасланицима 14. јула 1359. године .
Тај тепчија Милат (по коме су се касније сви наследници прозвали Милатовићи) супотписник је повеље бана Твртка Котроманића од 11. августа 1366. године.
Милатово потомство, дакле Милатовићи, живјели су у Дубравама између Стоца и Чапљине.
Стари Милат је имао синове Гргура и Санка.
Гргур Милатовић је имао титулу кнеза и војводе, а Санко титулу кнеза. (Љубомир Стојановић, Повеље и писма I/1, страна 525)
Гргур Милатовић, као кнез „од Хумске земље“, свједок је на Повељи Краља Дабише 15. априла 1392. године. (Др Студо Мандић, Српске породице војводства Светог Саве, страна 156), а краљ Стефан (Стјепан) Дабиша био је краљ Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња од 1391. до 1395. године, што је познато сваком средњошколцу, а камоли нама који се студиозно бавимо историографијом српских земаља и миграцијама српског народа.
Да напоменем да се Повеља Стефана (Стјепана) Дабише данас налази у Лондону. (Видјети у дјелу Срђана Рудића под насловом „КАКО ЈЕ ПОВЕЉА КРАЉА СТЕФАНА ДАБИШЕ БРАЋИ СЕМКОВИЋ ДОСПЕЛА У БРИТАНСКУ БИБЛИОТЕКУ”, а ту Повељу сам лично видио, али ми је забрањено фотографисање, мада ћу ипак успјети да је фотографишем кад о свом трошку опет отпутујем у Лондом, јер мени никад ниједна фондација и ниједна држава није плаћала моја путовања по свијету да бих прикупљао скривену документацију која је скривена и отета од нашег народа, а буди убијеђен да нећу ни од тебе ни од државе никад тражити субвенцију за моја истраживања која сам финансирам од своје пензије и прихода од мојих продатих књига!)
Гргурев син Марко један је од дванаесторице властеле херцега Стјепана на уговор о миру с Дубровчанима 1454. године. (Др Студо Мандић, Српске породице војводства Светог Саве, страна 156)
Санко Милатовић је имао синове Вукашина и Вукосава. Вукашин Милатовић се помиње као свједок «од Хумске земље» у повељама краља Твртка Котроманића. (Др Студо Мандић, Српске породице војводства Светог Саве, страна 157)
Историјски извори у архивама у Котору, Дубровнику, Бечу, Лондону, Риму, Москви, Београду потврђују да су Милатовићи доминирали Хумском земљом у долини Неретве и највећим дијелом Травуније.
Вукашин, син Санка Милатовића, био је кнез Требиња, а потомци војводе Гргура Милатовића управљали су као војводе у Берушици и Гацку, а њихови потомци и данас живе у Гацку и околини.
Војвода Вукашин Милатовић и кнез Гргур Милатовић јављају се као представници Хума на босанским владарским документима из 14. вијека.
Милатовићи су учествовали и у босанско-дубровачком рату 1403. године.
Иначе, Милатовићи су тада били под контролом војводе Сандаља Хранића
Косаче.
У 15. вијеку међу наследницима се истиче војвода Марко Гргурев Милатовић, властелин Стефана Вукчића Косаче.
ПЛЕМИЋКИ СТАТУС МИЛАТОВИЋА
Након првог пада Српске Деспотовине под турску власт 1439. године Млечани су искористили прилику и заузели су 1443. године цио обалски појас данашње Црне Горе, дакле ондашње Доње Зете од ријеке Бојане до Котора.
С обзиром на миграцијска кретања становништва у Средњем вијеку и Милатовићи су се пресељавали у разне крајеве.
Тако се у Будви појављују 1490. године.
Милатовићи који су са још 29 породица управљали Будвом добили су од Млетачке Републике племићки статус 1650. године (Видјети дјело Don Christipforo Ivanovich, Anali di Budva 1650).
То дјело о племићком статусу Милатовића поставила је на сцени Југословенског драмског позоришта у Београду легендарна Мира Траиловић. Иаче,Don Christipforo Ivanovich био је учитељ, племић, писац и први хроничар Будве и историчар млетачког театра, а његово дјело „Анали Будве 1650“, или „Љетопис Будве 1650“ освјетљава многе чињенице из непознате прошлости.
ПРЕСЕЉАВАЊЕ МИЛАТОВИЋА У КОМАНЕ
Увидјевши слабљење Млетачке Републике Милатовићи се из Будве пресељавају у Комане (Катунска Нахија) и 1654. године насељавају се на једном локалитету који се по Милатовићима и данас зове Милати.
Међутим, ту се нису дуго задржали јер су чули да је у скит монаха Исаије у Острогу дошао њихов завичајац Стојан Јовановић из Мркоњића, у Поповом Пољу код Требиња, па да би се нашли при руци свом завичајцу Светом Василију Острошком, Милатовићи су се из Милата у Команима преселили у Дабовиће у Вражегрмцима, испод манастира Острог, гдје су остали и до данас.
Умјесто раније славе Аранђеловдан, Милатовићи су у Дабовићима прихватили крсну славу Бјелопавлића Свету Петку и у потпуности се сродили са Бјелопавлићима.
КАСНИЈЕ МИГРАЦИЈЕ МИЛАТОВИЋА
У Дабовићима је најприје било 40 породица које су крвно везане тако да се не могу између себе ни женити ни удавати. Међутим из Дабовића многи Милатовићи су се раселили.
Тако се данас Милатовићи, иначе блиски рођаци, налазе у Велети, Међеђи, Мартинићима, Винићима, Даниловграду, Пљевљима, Бијелом Пољу, Подгорици, Тивту, Сутомору, Истоку на Косову и Метохији (најсветијој српској тапији, драги рођаче, иако је Косово за тебе завршена ствар, али за мене и моје симпатизере НИЈЕ ), Ваљеву, Врбасу, Ловћенцу, Београду, Свилајнцу, као и у многим мјестима у Босни и Херцеговини и Хрватској.
Захваљујући миграцији још од 19 вијека Милатовића има у: Гери, Чикагу, Либертвилу, Питсбургну, Њујорку, Њу Џерсију, Сиднеју, Мелбурну, Канбери, Аделаиди, Перту, Бечу, Бону, Минхену, Франкфурту, Лондону, Москви.
Милатовићи су православне вјероисповијести, а има их који су католичке и исламске вјероисповијести, што потврђује чињеницу да је ријеч о једном народу из једног етничког коријена, разумије се – српског.
Дакле, драги рођаче твоји преци никако не могу бити поријеком са Чева не могу бити „староцрногорци“ како си децидарно изјавио у телевизијском предидзборном дуелу са Милом Ђукановићем, такмичећи се ко је већи Црногорац, дакле никако не можеш бити, како си сам изјавио „етнички Црногорац“, већ само и искључиво Србин који је рођен и живи у Црној Гори.
Уосталом, драги рођаче, ја и ти говоримо истим језиком, ти га називаш „црногорским“, а ја и твој отац Милан називамо га српским,јер, имај на уму чињеницу европску, Аустријанци не говоре „аустријски језик“ него њемачки иако живе у Аустрији, Швајцарци не говоре „швајцарским језиком“ него користе: њемачки, француски, италијански и реторомански (старосједелачки) иако живе у Швајцарској, па ни Американци не говоре „америчким језиком“ него енглеским иако живе у Сједињеним америчким државама, као и Канађани што не користе „канадски језик“ него енглески, па ни Аустралијанци не говоре „аустралијским језиком“ него енглеским иако живе у Аустралији.
Дакле, драги рођаче, питање нације и језика је много комплекснија тема него што можеш да замислиш и мој ти је савјет да слушаш комптентније, образованије и способније од тебе из тих области, јер сваки предсједник у свијету око себе окупља најумније и најобразованије. Немој да схватиш ово пиамо погрешно. Мени је довољан мој пензионерски приход и енормна зарада од мојих књига које се распродају у претплати.
Да закључим, не заваравај себе и друге да си „етнички Црногорац“ чије је поријекло из Катунске нахије, како си изајвио у телевизијском дуелу са Милом Ђукановићем, него си Србин из Црне Горе, као што су Срби из Шумадије, Срби из Херцеговине, Срби из Војводине и тако даље.
Одужих ово писмо и надам се да ће ти користити у будућем државничком послу на ползу народа чији си предсједник.
Добро здравље и мирну савјест искрено ти желим, рођаче и брате Србине!
Литература:
Љубомир Стојановић, Повеље и писма I/1
Др Студо Мандић, Српске породице војводства Светог Саве
Don Christipforo Ivanovich, Anali di Budva 1650
Крсто Ивановић, Љетопис Будве 1650
Петар Милатовић Острошки, На бранику истине, стране 32-35
